Човек без снова је мртав човек

 
Особе са инвалидитетом су маргинализоване групе што је последица ставова и предрасуда друштва, као и физичких, архитектонских и других облика неприступачности. Зато од укупног броја особа са инвалидитетом половина њих нема никакво образовање, а 79 % њих нема посао. Они су део наше заједнице и потребно је да прихватимо њихове различитости и да им пружимо подршку.
„Зовем се Ненад. Користим инвалидска колица услед последица квадриплегије. По завршетку треће године средње музичке школе договорио сам се са друштвом да то прославимо одласком на Аду циганлију. Већ при доласку на плажу сам се затрчао и уронио у воду. Ни до данас никоме није јасно како је тог тренутка дошло до напрснућа петог вратног пршљена. Притисак воде? Спортска неактивност, јер сам се бавио музиком? Године које сам имао? Вероватно се једноставно све несрећно поклопило. Сада, после дванаест година, тај период ми делује као да га је неко други живео. Као да  сам  све то гледао  у  неком филму,  све  делује  потпуно невероватно. Тада сам знао само за вежбе, рехабилитацију и борбу. Борбу за  себе  и борбу  са  собом. Нисам  ни  схватао  да ми права  борба тек предстоји доласком кући. Требало се прилагодити новом начину живота, живота у колицима, адаптирати простор у коме живим, навићи и себе и друге на неки нови начин живота и пронаћи себе у том новом свету“, каже Ненад Симић. Међународни дан особа са инвалидитетом обележава се 3.децембра од 1992. године, када је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију којом се све земље позивају на обележавање тог дана с циљем да се особама са инвалидитетом омогући једнако уживање људских права и равноправно учествовање у друштвеном животу. Србија се одазвала позиву и потписала Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом с пратећим Опционим протоколом уз конвенцију, децембра 2006. године у Њујорку.
О особама са инвалидитетом код нас и у свету постоје многобројне предрасуде у вези са њиховим радним способностима, интелигенцијом, емотивношћу, итд. У данашњем бруталном свету, обележавање тог дана је најмање што можемо да урадимо, иако није довољно. Нажалост они који би требало највише да раде, држава на пример, не раде скоро па ништа. Најбитније је да их друштво прихвати као једнаке. Битно је да се окренемо према људима  који можда не могу да трче истом брзином као ми и који имају реалне проблеме о којима ми и не размишљамо док се нама не десе. Они су део наше заједнице и потребно је да прихватимо њихове различитости и да им пружимо подршку. . Особе са инвалидитетом су посматране као предмети сажаљења којима је потребна помо. Имајући у виду чињеницу да сви чланови људске заједнице имају урођено достојанство, особе са инвалидитетом уживају једнака и неотуђива права. Фокус није на недостатку, већ на препрекама у друштву које осујећују уживање права, и то не само на очигледним физичким препрекама, већ и на препрекама које се заснивају на ставовима и стереотипима чланова друштва. Препреке доводе до искључивања особа са инвалидитетом од пуног уживања људских права.
 

Инклузивно образовање
 
У Србији је инклузивно образовање спроведено у пракси, али је потребно доста додатног залагања, поготово када је реч о школама. Друга важна ствар јесте да наставници наставе да се “наоружавају” потребним педагошким вештинама, усавршавајући се. Треба истаћи да специјална педагогија или методологија за инклузивне учионице не постоји. Наставници морају да имају довољно знања, разумевања и искуства у педагогији и методологији генерално, као и у спровођењу школских програма, да би могли да уведу потребне промене у учионици.  Према подацима Министарства рада и социјалне политике у Србији има око 500 студената са хендикепом, а у Београду их је око 300. Услови за ове студенте на факултетима у Београду веома су лоши и нису прилагођени њиховим потребама.Већина факултета нема адекватан прилаз објектима, а наставна учила за слепе и слабовиде скоро се и не могу наћи. Због таквих услова од 15, 000 слепих људи у Србији, 36 њих је наставило је школовање после средње школе. “Већина образовних установа, као и учила, није приступачна студентима са инвалидитетом, начињени су неки помаци, али мора на томе још да се ради, каже Гордана Рајков, народни посланик у Скупштини Републике Србије. Поред тога и образовна структура особа са инвалидитетом доприноси да мањи број њих дође до радног места јер је скоро половина без стручних квалификација, 47 одсто има средњу школу а само пет одсто има завршену вишу школу или факултет.
 Пројекат „Промоција инклузивног тржишта рада за особе са инвалидитетом у Републици Србији“ од јануара 2011. реализује Центар за оријентацију друштва (ЦОД), у партнерству са Београдским центром за људска права и у сарадњи са коалицијама организација особа са инвалидитетом из Александровца, Мајданпека, Новог Кнежевца, Смедерева, Смедеревске Паланке, Ужица, Врања и Велике Плане
 
Инклузивно тржиште рада за особе са инвалидитетом
 
Ради унапређивања права особа са инвалидитетом Центар за оријентацију друштва (ЦОД) покренуо је у сарадњи за Београдским центром за људска права пројекта „Промоција инклузивног тржишта рада за особе са инвалидитетом у Републици Србији’’. „Развијајући механизме за надгледање, ствара се један од главних инструмената за побољшање утицаја политика на стваран живот особа са инвалидитетом. То ће омогућити организацијама особа са инвалидитетом да заузму одговарајућу улогу и подигну ниво партиципације, како на локалном, тако и на националном нивоу’’, каже Горан Лончар, координатор за људска права и развој ЦОД. Никола Грујић, координатор Београдског центра за људска права каже да је идеја пројекта је да се нови закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом промовише и надгледа да ли државни органи спроводе тај закон. ,,Што и није баш тако, неки органи нешто раде, али углавном има доста проблема, не само у промени закона, већ и у неким његовим одредбама, које би могле можда да се мењају. Ми ћемо тежити ка тим механизмима, поготово правилницима са којим ћемо моћи да утичемо да се одредбе промене, јер праве велике проблеме у пракси. Други циљ пројекта је да саме особе са инвалидитетом спроводе то надгледање јер се тиче њихових права, тачније да дође до оснаживање капацитета организација особа са инвалидитетом”.
 
mikica
 
Професионална рехабилитација и запошљавање особа са инвалидитетом
 
 Процењује се да у Србији живи око 800.000 особа са различитим врстама инвалидитета. У Србији од укупног броја особа са инвалидитетом половина нема никакво образовање, а 79 одсто њих нема посао, што значи да су зависни од издржавања других. Од 2009, када је усвојен Закон о запошљавању особа са инвалидитетом, запослено је 9.000 припадника те популације, наводи Министарство рада и социјалне политике. ,,Најбитније је да када се донесу закони, институције омогуће и помогну њихово спровођење у пракси, да се створе адекватни услови за особе са инвалидитетом, да би могли закони да се примене у пракси. На пример Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, сви знамо шта он предвиђа, али нисам сигурна да се у потпуности спроводи у пракси. Има доста компанија које не примају особе са инвалидитетом, не омогућавају им да се запосле и да самим тим буду равноправни’’ каже Јелена Стојановић, организатор хуманитарних акција Државне лутрије Србије. Микица Будимировић, извршни директор Форума младих са инвалидитетом Србије каже да је новим законом начињен помак, али да је потребно још да се ради. „Ови подаци охрабрују. Кренуло се и, што је најважније, све је више послодаваца који особе са инвалидитетом не запошљавају само због казнених поена“, каже Микица. Са друге стране године чекања, тражења и стрпљења су неопходне, а то одлично зна Данијела Стефановић која је, као слабовида особа, прво радно место добила тек у 35. години. „Покушавала сам свуда, али, ево, тек овде су ме примили. Радим већ девет месеци и презадовољна сам. Од почетка примене закона, видим побољшања, а они који су закон испоштовали показали су велику храброст и уверили се да је реч о вредним и мотивисаним људим’’, каже Данијела. Јако је битно да се о овој теми више прича у медијима, јер сама прича наводи људе да размишљају о томе. Милан Кркобабић, заменик градоначелника Београда каже да лична успешност и потпуно укључивање особа са инвалидитетом у друштво није могућа без чврсте повезаности државних институција и удружења која се баве заштитом њихових права. “Ситуација је данас много боља него пре десет година, али када је реч о образовању, запошљавању, уклањању баријера за кориснике колица и социјалној угрожености, потребно је уложити додатни напор да се олакша живот особа са инвалидитетом’’.
 Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом је и донет управо због тога да би се таква лица брже и лакше запошљавала јер је пре његовог усвајања годишње до посла долазило свега њих 200-300. Према резултатима инстраживања које је спровео сајт „Инфостуд“ на узорку од 250 послодаваца, само 40 одсто српских газда на платном списку свог предузећа има особу са хендикепом. Објашњавајући разлоге због којих нису запослили особу са инвалидитетом највећи број послодаваца истако је да им се на конкурс нису јавиле особе са специфичним потребама, а радни простор није прилагођен овим људима сваком петом послодавцу што истичу као препреку за запошљавање. С друге стране јасно је да је послодавцима лакше да плате казну због незапошљавања особа са инвалидитетом него да запосле ове особе и да су на то одмах и рачунали када им је закон наметнуо обавезу да или запосле овакве особе или плате у буџет Србије за помоћ. Подаци Пореске управе Министарства финансија показују да је на име пенала због незапошљавања особа са инвалидитетом од маја до октобра ове године у буџет уплаћено 954 милиона динара. У исто време инспектори Пореске управе поднели су против 965 послодаваца прекршајне пријаве због непоштовања Закона о професионалној рехабилитацији који обавезује сваког газду који има између 20 и 49 запослених да запосли једну, а онај који има више од 50 радника барем две особе са хендикепом и на сваких наредних 50 да запосли још једно лице. Највећи број несавесних послодаваца налази се у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу. 
Особе са инвалидитетом су сами својим залагањем доказали да су друштвено корисни и да су и те како способни за успешно обављање одређених врста послова. О овој теми се у медијима све више прича, што је и потребно јер сама прича наводи људе да размишљају о томе и да их на тај начин прихватају као једнаке. У последње време све чешће се могу особе са инвалидитетом видети на улицама града Београда. Улице су све више адаптиране за њих, и још се на томе ради. Битно је да држава, Министарство рада и социјалне политике, организације и саме особе са инвалидитетом морају да заједно раде на њиховом социјалном укључивању. Можда је најбитније то што је у штампи почело да се пише и прича о особама са инвалидитетом, јер је у претходном периоду та, нажалост сада поприлично велика популација, била на маргинама и што је још горе, представљала је нешто чега се треба стидети. Особе са инвалидитетом имају потпуно исте потребе као и остали, али да би остварили ма и најмање жеље, морају да уложе много више енергије, новца и свега осталог. Само одлазак до града, у биоскоп, позориште, већ представља праву авантуру, коју остали решавају готово у трену. Они не траже наше саосећање, већ једнаку прилику. Можда нећемо видети неки конкретан допринос сутра или прекосутра, али мало по мало сваким даном, особе са инвалидитетом ће бити друштвено афирмисане и укључене.