Витезови Србије – Манасија

Средњовековна Србија – краљеви, освајања, господство, даме, витезови, мачеви и част. Страдања, паљења, уништавања, непријатељи и крв. И историја и традиција које се никад не заборављају.

 

Први витез Реда Змаја, кроз битке несаломив, покровитељ уметности и културе, борац за правду који никад није пристао на компромис против свог народа – деспот Стефан Лазаревић. Син цара Лазара, владао је Србијом почетком 15. века, био је један од најбољих војсковођа и витезова, а у исто време један од највећих српских књижевника средњег века. Подигао је манастир Манасију 1407. године, и оставио својим потомцима оно што нико други није могао – осећај витештва.

 

На излазу из Деспотовца пут креће да вијуга и да залази у шуму, што се више приближавате одредишту, то је тишина јача. Док прилазите Манасији, као да вас ка њој вуче дух витезова. Кад станете на манастирски прилаз, осећате да стојите на месту од огромне културне и историјске важности.

 

Опасана зидинама са 11 кула високих преко 20 метара изгледа као дворац из бајки. Изнад улаза је црвено-бела застава витешког Реда Змаја. Кад прођете испод ње, осећате како све постаје хладније и озбиљније. Детињаста размишљања о витезовима и принцезама прекинута су величанственим призором унутар зидина.

 

По угледу на европске средњовековне грађевине, Манасија има донжон кулу, односно Деспотову кулу. Она представља основ одбране манастира, виша је и масивнија од осталих и има само један улаз коме не може да се приђе са земље или са бедема, већ уским степеништем које се може лако одбранити. Складиште куле довољно је велико да се обезбеди довољно намирница и оружија тако да 100 људи може да живи у кули годину дана, без потребе да изађе напоље. Постоји посебан доток воде са оближњег брда, тако да живот у кули нимало не зависи од манастира и околине. Такође се ту налази бунар који је повезан са водом која иде у утврђење и село, и ако људи у кули отрују воду која се у њему налази, лако могу да се спасу било ког окупатора. Стратешки потези и војна способност средњовековне Србије никад се није састојала у томе да се дају животи, већ да се они спасу. Без иједног испаљеног метка, Деспотова кула може да стоји.

 

У склопу манастира налазила се славна Ресавска преписивачка школа. Због разних сила које су уништавале Манасију, сада су од ње остале само рушевине. Могу се видети спољни зидови са великим прозорима и неки темељи унутар саме грађевине. У њој су се окупљали учени монаси, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге, због чега је манастир представљао симбол духовности и просвећености током неколико наредних векова. Ипак, као и цела Деспотовина, страдала је од турског пламена.

 

Када су Турци потпуно заузели земљу 1459. године, преузели су Манасију и уништили је онако како само окупатори могу. На страну то што су фреске уништене, светитељима ископане очи, све драгоцености украдене, школа спаљена, заставе скинуте. Припрата цркве постала је барутана, а сама црква турска коњушница. Смрад и експлозија барута уз сточни неред биле су свакодневница у српској светињи. Њима није био циљ само да окупирају територију, покраду злато и отму жене. Они су желели да народ понизе и одузму достојанство. Нису рачунали на витештво које се налази у сваком српском сељаку.

 

Под припрате чини розета сачињена од много мермерних плочица поређаних под покровитељством деспота Стефана. Векови под експлозијама турског барута уништили су мозаик, половина плочица је потпуно нестала, а остале су биле расуте по манастиру. Чим су Турци отишли, житељи оближњих села окупили су се у припрати, и почели да склапају розету. Неуки земљорадници реконструисали су средњовековно ремек дело камењем које су налазили по бедемима. Данас изгледа величанствено, чак је и више од тога – сваки окрњен делић, свака несавршеност камена јасно одаје труд, бол и сузе људи који су повратили Стефаново достојанство и обновили манастир који нам је оставио у аманет.

 

Удаљавајући се од розете, готово да се саплићете о мермер у десном углу припрате. Иза заштитног стакла, метар и по испод манастира, налази се гробница деспота Стефана. Откривена је тек вековима након његове смрти, тако да се сумњало да ли се ту налази он или неко други. Неки стручњаци кажу да су његове мошти у Копорину, али Манасија тврди супротно. Анализе су показале да се деспот заиста налази на ктиторском месту, а мошти су премештене у цркву, где се можете поклонити првом Змају. Зидови око њега су византијски плаве боје, а са њих вас пазе Свети ратници, који, иако су им очи ископане, и даље као да су живи. И срца вам куцају заједно.

 

Када се упознате са Манасијом и упијете историју коју вам она прича, осећате борбеност како се буди у вама. Цело здање вам је испричало причу коју сада носите дубоко у себи. Сва уништавања, несреће и бол нису сломили вољу наших предака, већ пробудили пламен. Камене зидине пркосно стоје и одбијају да поклекну шта год да их снађе. Оне пружају снагу, а крију причу о љубави. Манастир вам даје инспирацију коју ретко где можете да пронађете. На излазу из Манасије опет пролазите испод заставе. Само сад то радите као витез реда Змаја.