,,Чување вредности заједнице је најрадикалнија политичка опција”

Познати италијански универзитетски професор и публициста Алесандро Сансони, некадашњи лидер десничарске странке Национална Алијанса, истакао је да глобализација има за циљ да изједначи све етничке, културне, чак и родне разлике. Како је навео, она жели да будемо само потрошачи на глобалном тржишту које контролише пар монополиста који ће производити исте производе за становнике свих пет континената. Сансони каже да је, уколико хоћемо да се одупремо либералном капитализму и либертаријанској идеологији, чување вредности заједнице и обичаја најреволуционарнија политичка опција, али је самим тим досад била и највише одбацивана.

Једном сте рекли да сте поносни на своју хришћанску, католичку традицију, али да такође желите да промовишете мултикултуралан модел у ком сваки културни идентитет може бити прихваћен. Уколико је могуће да свако негује своју културу у данашњој Европи, да хоће ли ће доћи време кад ће бити једноставно „превише култура“?

Потврђујем да сам поносан на идентитет свог народа у свим аспектима: културном, историјском, лингвистичком, етничком, религиозном. Као што је Ниче рекао, морамо да волимо судбину која нас је задесила. Што се тиче мултикултурализма, образложење је јасније: желео сам да нагласим како етнички конфликт који подстиче масовни феномен миграција у Европи већ пар деценија, може боље функционисати у стварности као наполитански, где су осећаји идентитета и припадности веома јаки. Ако дубље уђемо у детаље и истакнемо велико присуство миграната у Западној Европи, сматрам да је француски модел, који је направљен да асимилира лаичке вредности “République” – свака особа која је становник Француске може да захтева од свих, па и од аутохтоног становништва, да прихвати јавно приказивање културних и религијских симбола – више штетан, јер уништава нивое посебности различитих народа. Осим тога ово је непрактична претензија, што доказује експлозија исламског радикализма међу младима, потомцима старих досељеника из Магреба, односно из “banlieuesа” (неко ко долази ни откуд). У овом тренутку, бољи је „енглески“ мултикултурализам заједница, који барем изгледа да нуди држављанство и право на самоопредељење које чува етнонолшке и културне разлике.

Колико је тешко остати конзервативан, традиционалан, националан и патриота у свету у ком живимо – са капитализмом, глобализацијом и новим светским поретком?

Веома тешко. Заправо не постоји ништа штетније глобалној стандардизацији потрошње и начина живота и функционисању турбо-капитализма мултинационалних корпорација од осећаја припадности својој отаџбини и заједници, првенствено породици. Глобализација има за циљ да изједначи, колико год је могуће, етничке, културне, чак и родне разлике. Жели да будемо само потрошачи на глобалном тржишту које је контролисано од стране пар монополиста који ће производити исте производе за становнике пет континената. Да бисмо се одупрели либералном капитализму и либертаријанској идеологији, чување вредности заједнице и обичаја је најреволуционарнија политичка опција, и самим тим, највише одбачена.

Неки аналитичари сматрају да ће сиријска ситуација са избеглицама бити највећа миграција на европском тлу икада. Уколико мигранти се овај тренд настави, како ће то утицати на Европу?

Слажем се са тим мишљењем. Епохални и драматични талас људи који долазе из Африке и Азије у Европу је заправо много старији, траје бар 30-40 година. Разумем да је за источноевропске земље ово феномен скоријег датума, али у државама попут Француске, Енглеске, Немачке и Италије овај процес се увелико развио. Шетња по центру сваког великог и средњег града Западне Европе је довољна да разумете ситуацију. Несумњиво да су се данас, углавном због дестабилизације Блиског Истока и севера Африке и америчке спољне политике у последњих двадесет година, притисци миграција појачали. То је упалило аларм и велики осећај несигурности у јавности, који је више изазван исламским терором и неодговорним изјавама немачке канцеларке, Ангеле Меркел, него порастом миграција. Чак и понашање лидера источноевропских држава, који се мање брину о ”политички коректној” идеологији и реторици, довело је до експлозије проблема и до свести о нестабилности политике која жели да ”угости по сваку цену”.
Али, можда супротно од многих посматрача, оптимиста сам. Верујем да су алармантни сценарији аналитичара које сте споменули сигнал раширене свести о потреби заустављања миграција и стављања тачке на оно што је до сада била инвазија, без воље и могућности да се одупиремо. Точак се окренуо, па ће ово изазвати реакције, било да се то допада технократама у Бриселу, или да им се не допада.

Можемо видети многе, неки би рекли радикалне, десничарске политичке странке које се уздижу у Аустрији, Француској, Грчкој и осталим европским земљама. Да ли сматрате да десна политика има будућносту у Европи и Италији?

Јасно је да је успех национално-популистичких покрета симптом масовног освешћивања људи у Европи и верујем да ће у наредној деценији европска политика бити више оријентисана десно. Италија, из ове тачке гледишта, представља абнормалну ситуацију. Крај ”берлусконизма” и повратак партија са дугом традицијом као што је Национална Алијанса оставио је празан простор у представљању десне политике. Постоји јасно бирачко тело, али не и политичке партије и оквири који ће представљати глас већине народа који је сада уздржан према мигрантима или протестно гласају за Покрет пет звездица. Овај случај је, међутим, потпуно без идеалног програмскох профила, и то га чини нихилистичким, популистичким покретом који нема јасну програмску платформу. Без сумње, Лига Север са младим лидером Матеом Салвинијем покушава да се представи као најкредибилнија десна опција, али јој је привржен само север Италије, што угрожава могућност да буде национална партија. Овај недостатак може да допуни партија са југа Италије, слична Лиги Север, али потпуно независна од ње, која би могла да се брине о проблемима југа, који је највише погођен економском кризом. Тек након тога би могла да се задовољи италијанска ”жеља за десним”.

Серђо Матарела је изјавио да ”Европа и свет морају бити уједињени да победе оног ко жели да нас увуче у ново доба терора”. Који је највећи могући терор за Италију и Европу?

Јасно је да, када председник Матарела прича о терору, он мисли на ударе који могу да погоде нашу земљу од стране исламских терориста и Даеша. Али стварни терор о ком треба да бринемо у Италији и Европи је анархија у међународним односима која је настала због униполаризације света америчком хегемонијом. Од пада Берлинског зида, Сједињене Државе немају проблем да дестабилизују велике делове света да бу осигурале свој примат. Умножавање ”пропалих држава” света, настало због директне или индиректне интервенције оружаних сила САД-а или ЦИА-е, на пример Сомалија, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија или Јемен је, заједно са финансијским спекулацијама које су део стварне економије, највећи фактор претње безбедности и будућности и Италије, и Европе.

Од Брегзита на овамо, воде се многе расправе о ЕУ и њеном постојању у будућности. Које су шансе за остале земље да је напусте? Да ли мислите да Европа може бити уједињена без ЕУ?

Сада су шансе да и друге европске земље одлуче да напусте ЕУ појачане. Прво Грчка, са својим неприхватљивим програмима обнове наметнутим од стране тзв. Тројке (ЕУ, ЕЦБ, ММФ), али и источне државе, попут Пољске и Мађарске, могу да размишљају о опцији излажења. Тада би ситуација могла бити веома нестабилна, да не помињем експанзивну монетарну политику коју води ЕЦБ а режира Драг која може да наведе Немачку, али и остале северне земље, да размисле о добробити останка у Унији.
На питање уједињене Европе без ЕУ теоретски бих одмах одговорио – да, али сада је ситуација толико погоршана да сматрам да је веома тешко реалистично замислити брзу радикалну промену курса европских лидера, можда ка платформи конфедералне Европе ”отаџбина” коју је сањао Шарл де Гол. С друге стране, ако би се мит уједињене Европе Меркелове, Оланда и Ренција ослањао на ”Вентотенов манифест” Алриjера Спинелија, текст прeпун баналности и глупости, непопуларан и антидемократски, који гледа на САД као инспирацију, без обзира на то што модел федералних држава на нашем континенту оптерећеном историјом и разликама једноставно није могућ, онда сам приморан да Вам одговорим да је можда сан о уједињеној Европи осуђен на пропаст.