Уметност навијачких жврљотина

Општина Стари град, а у крају који сви знају као Дорћол, истиче се по старим предратим зградама, новим апартманима, урбаним кафићима и увученим кафанама, нешто ређом калдрмом и зеленилом које понекад преузме град око себе и увуче га у своје растиње.

Дорћол је много тога, а ако је веровати уличној уметности, он је и звездашки. То је крај Београда који је преплављен црвеним графитима и „црвеном” филозофијом. Нема више ни потребе исписивати пуно име спортског клуба „Црвена Звезда”, криптографичност ових порука јавна је тајна. ЦЗБГ, ДС, Дорћол ЦЗ. Јарки ћирилични натписи контраст су кафићима и радњама са тзв. „урбаним” и страним именима. Навијачи се обраћају и туристима, чисто да не буде забуне ако наврати и неко из белог света. Ту је Belgrade Boys Red Star на латиници и обавезни Heroes или укратко „делије”, који покрива пола зида ОШ „Браће Барух”. На јужном зиду исте зграде је порука упућена играчима али и управи, „Хоћемо титулу!”. Све црвеном бојом, наравно.

Порука „делија”, „звездаша” или оних који то мисле да су је следећа: „Боље кћерка курва него син полицајац”. „Да нас мрзе још више” провлачи се друга између зграда доњег Дорћола. „Пијемо пиво и шибамо лобе” говори трећа код запуштеног паркинга, начичканог пикавцима. Схватили смо да воле алкохол, у други део поруке нећемо се удубљивати. То је њихова идеологија. Ту је и неизбежно, међународно, у свим облицима и величинама A.C.A.B. Да, сви полицајци су копилад. По њима.

Не сматрају ни „урћолци” себе, како се називају „делије” Дорћола, савршенима, напротив. „Цигани лудаци”, међународно „Crazy North”, како пише који метар даље. Они су „познати по злу”, „епицентар лудила”, „рођени лоши”. У Дубровачкој улици то и отворено признају „Пре смо болесни него нормални”. Реч болесни је исписана болесно зеленом бојом. Остале црвеном, наравно. И није им лако ако је веровати графиту недалеко одатле, у Јеврејској улици „Велика је конкуренција бити луд”.

Билатерални односи између земаља не постоје само у кабинетима дипломата или канцеларијама бирократа. Пасарела која води ка Дунаву сведок је великог грба са бројем 7 у себи. Црвеног, наравно. То је поздрав за Грке из пирејског „Олимпијакоса”, или како каже даље преко пруге на енглеском „Orthodox brothers”. Има и још порука из света – „Спасибо сербские братья” на руском, „Bianco rosso di Belgrado” на италијанском.

Од Кнез Михајлове све до куле Небојше поруке мале и велике, вулгарне и довитљиве, накарадне и естетске красе читав Дорћол. Поред назива „Ракетна база” у Улици Високог Стевана насликана је закукуљена фигура са упаљеном бакљом. Зид преко пута каже „Ја сам рођен где гробара нема”. Има неке истине у томе. Погледајте пажљиво у скрајнуте кутке и видећете избледеле, латиничне поруке „Alcatraz” и „PFC”, које су оставили „партизановци”. Само игноришите црвени спреј који их је давно прежврљао. Цео Дорћол је такав, а мурал од 10 метара то поносно и истиче – „Дорћол воли Звезду”. Црвеном бојом, наравно.