Наука и уметност

Седам слика за један лист

20. јануар 2019.
Огњен Радуловић

Како преноси агенција Танјуг Србији ће после готово два века бити враћена 166. страница Мирослављевог јеванђеља. Повратак странице је крајем прошле године најавио министар културе Владан Вукосављевић а исто је у четвртак потврдио и председник Србије Александар Вучић након састанка с руским председником Владимиром Путином у Београду. У питању је договор између министарстава културе Србије и Русије по коме би Србија предала седам слика познатог руског сликара Николаја Рериха а у замену би јој био враћен једини лист која недостаје у Мирослављевом јеванђељу.

Право питање је колико је такав договор размене културних добара у интересу Србије и српске културе. А да би знали одговор морамо да се подсетимо историјских чињеница везаних за поменута културна добра али и изјава руских званичника последњих година, као и догађаја у Русији који се директно тичу Рерихове заоставштине.

Николај Константинович Рерих (1874 – 1947) био је познати руски сликар, писац, филозоф и теозоф са интересовањима за мистичне теме што се огледало и у његовим сликама, којих је за живота насликао око 7.000. Као руски емигрант у Њујорку је наставио своје богато стваралаштво али је одржавао и контакте са познатим људима свога времена међу којима је био српски и југословенски краљ Александар Карађорђевић са којим је био у личној преписци.  Управо захваљујући преписци и попису његових слика који се налазе у Архиву Југославије, у Фонду краљевског двора, знамо да је Рерих из Њујорка у Југославију 1931. године послао своју чак 31 слику, од којих је слика „Земља Словена” била лично дар за краља Александра. У правном смислу слике су биле позајмљене Југославији „за стално” а Рерих и његов музеј у Њујорку (са којим је он касније био у вишегодишњем судском спору око власништва својих слика) и даље су формално били власници, али слике су биле намењене да остану у Југославији без временског ограничења. Иста преписка спомиње да су слике послате тада у Музеј кнеза Павла (данашњи Народни музеј). Београд је уступио 10 слика Штросмајеровој галерији у Загребу, а 13 слика било је послато у Руски музеј у Прагу. По завршетку Другог светског рата у Београду је остало седам слика за које знамо и данас, а то су – „Гиргустан на Кавказу”, „Звоњење”, „Свети гости”, „Село Берендеј”, „Манастир Свети Сергије” као и два нацрта костима за балет „Сњегурочка”. У новој југословенској заједници слике у Загребу су и даље остале тамо, а после грађанског рата, вероватно и за стално. Слике у Чехословачкој совјетска војска је, после ослобођења Прага, однела у Москву.

Оно што се нуди у замену за слике јесте 166. страница из Мирослављевог јеванђеља. Само јеванђеље датира из 12. века и представља богослужбену књигу са јеванђељима из Светог писма која је наручена од стране тадашњег кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, за потребе његове задужбине. Написана је на српскословенском језику и због своје лепоте у илустрацијама и богатог квалитета израде представља незаменљив споменик српске културе и језика. После пада Србије под Турке јеванђеље је са другим текстовима пренето на Хиландар да би се сачувало и заштитило. Приликом посете Хиландару 1845. године  руски архимандрит Порфирије Успенски тајно је исекао лист из јеванђеља и однео у Русију где се налази и дан данас. Та страна је била излагана на изложбама у Русији, а тренутно се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.

У медијима се често спомињало враћање странице у Србију, а последњи пут када је најављен њен повратак 2016. године, тадашњем председнику Николићу ипак је била уручена само копија те стране на чему је председник захвалио директору библиотеке у Санкт Петербургу Антону Лихоманову са изјавом да су „тешком болеснику пресадили орган који ће му помоћи да живи”. Копија је била верна оригиналу и високог квалитета, али и даље само копија.

Прича о Рериховим сликама креће фебруара 2017. године са изјавом руског амбасадора у Хрватској Анвара Азимова новинској агенцији ТАСС. Амбасадор је изјавио како су у сефу „једног локалног музеја” (мисли се на музеј „Модерна галерија”) у Загребу открили десет слика за које се сматрало да су нестале и како се „тренутно ради на враћању тих уметничких дела у отаџбину.” Ова изјава је у најмању руку проблематична – што због чињенице да слике нису дошле из Русије да би се у њу и вратиле, што због јавне изложбе тих истих Рерихових слика о којима говори амбасадор а која је одржана у Загребу 2011. године (а самим тим нису могле да буду откривене), што због чињенице да су те слике биле београдска позајмица граду Загребу. Месец дана касније „Блиц” преноси вест агенције ТАСС са насловом „Руси у Београду пронашли слику за коју су мислили да је изгубљена”. ТАСС је тада тврдио да су слике биле изгубљене са почетком рата у Југославији али да су сада „пронађене”. Рерихове слике у Београду биле су пописане, увек су биле део Збирке стране уметности у Народном музеју и увек је било познато где су и колико их има. У самом тексту из „Блица” то је потврдила и кустос Јелена Дергенц рекавши да „колекција Народног музеја у Београду броји седам слика Николаја Рериха”, не спомињући да су „пронађене.” Ова дипломатска офанзива руске стране може се довести у везу и са недавним догађајима у Русији. У 2013. години дошло је до спора између Међународног центра Рериха (МЦР) и Министарства за културу Руске федерације. Часопис „Кришчн Сајенс Монитор” објавио је у свом тексту кратак преглед овог сукоба и његове узроке. Како текст наводи Центар је био јавна фондација и музеј који је бринуо о Рериховој заоставштини, а сама вредност заоставштине се процењивала на више од 100 милиона долара. МЦР је радио независно од државне структуре и имао приватно финансирање. Међутим 2013. године однос званичника министарства културе према музеју се мења и подршка коју је музеј до тада имао престаје. Оно што следи јесу бројне пожарне и финансијске инспекције које шаље министарство у музеј као и оптужбе да су запосленици МЦР-а чланови секте, а све са циљем да се присвоји Рерихова материјална заоставштина и пресели у нови, државни музеј. Министарство културе је тврдило да је то сукоб између професионалаца и аматера и да о сликама морају да брину стручњаци. Спор је кулминирао у марту 2017. године када су истражитељи Министарства унутрашњих послова упали у Центар са више од 60 наоружаних и маскираних припадника специјалне полиције ОМОН а које су пратили службеници Министарства културе, службеници Државног музеја за оријенталну уметност и један експерт повезан са музејом Николаја Рериха у Њујорку. У тој рацији запленили су скоро 200 дела као доказ против бившег донатора музеју Бориса Булочника, великог поштоваоца Рериховог дела али и човека који се доводи у везу са прањем огромне количине новца преко своје, сада затворене, Мастер банке. Неколико месеци након рације држава је преузела музеј МЦР-а и поново га отворила као Рерихов музеј.

Питање повратка отуђеног листа из Мирослављевог јеванђеља сасвим је легитимно поставити, нарочито ако се говори о узетом културном добру које је притом и издељено на два дела. Оно што изазива сумњу код договора између српског и руског министарства културе јесте трговина културним добрима. Сетимо се недавног примера Британског музеја у Лондону који је крајем прошле године пристао да на одређено време врати украдене бронзане статуе које су однете из краљевине Бенин (данашња Нигерија) пре више од једног века. Званичници у Нигерији су поздравили ову одлуку али за њих је ово тек први корак ка трајном повратку украдених културних добара. Француски председник Емануел Макрон је 2017. г. на отварању Франкфуртског сајма књига  најавио повратак афричких уметничких дела у матицу, а која су опљачкана за време колонијалне владавине, пренео је тада Дојче веле. Ту је и пример Грчке која води вишедеценијски спор око фриза са Партенона, читаве секције од мрамора које су Енглези однели још почетком 19. века. У свим овим примерима нигде се не види трговина где се за једно културно дело даје друго, већ чврст став легитимних власника да нешто узето мора бити и враћено – без компензација.

Имајући у виду овакав след догађаја као и притисак који су руски званичници вршили да би дошли до Рерихових слика како у Русији тако и у иностранству легитимно је запитати се да ли је исправно за повратак једног листа дати седам слика. Уметничку и духовну вредност различитих врста дела из различитих епоха тешко је одредити када их поредите међусобно. Чињеница је да је страна исечена из јеванђеља и однета у Русију. У питању је штета према културном добру и повратак културног добра које је однето на такав начин не би требало да буде предмет трговине. Чињеница је и да када до те размене дође Србија више не би поседовала ниједну слику Николаја Рериха, човека који их је овој земљи поклонио чак 30. Оставимо по страни могућу теолошку расправу о исправности повратка странице из Свете књиге у замену за слике чији је аутор био познат и као мистик и поштовалац тибетанских веровања. Покреће се питање преседана – ако једна влада одлучи да се одрекне неког културног дела шта ће спречити неке будуће владе да се позивају на ову праксу и олако деле уметнине зарад јефтиних политичких поена. Овде је такође питање да ли је исправно за повратак једног културног добра које је, може се слободно рећи, украдено плаћати другим добром. Неки би то назвали и уценом. Да ли је таква размена стварно у интересу српске културе?