Више од дипломе

Школа после школе

Ваннаставне активности добијају сасвим ново, ако не и супротно значење када се говори о програмима неформалног образовања. Они се јављају као допуна систему формалног образовања, те млади могу да после учења званичних предмета уче и током свог слободног времена.

Оно што највише разликује неформално образовање од формалног је усмереност на особу која учи, што значи да се програм кроји према потребама ученика. Знања које се стичу неформалним образовањем су разноврсна. „Што се тиче вештина и животних, личних ставова, доста способности је на нивоу нечега што се зове способност да изразиш себе, сопствене интересе, потребе. Учи се оно што се тиче односа према себи, односа према другима и другачијима и истовремено активан однос према решавању одређених проблема и хватање у коштац са животним темама, чак и нека врста уверења да је могуће утицати позитивно на промене”, објашњава Дарко Марковић, оснивач организације „Хајде да…” која се бави неформалним образовањем. Вештине као што су пројектно размишљање, лидерске способности, тимски рад, самопроцена, презентацијске вештине уче се кроз теорију и, што је још важније и корисније, кроз праксу – полазници оваквих програма учествују у пројектима тако да своја знања могу да тестирају.

Међутим, главни проблем са програмима неформалног образовања је што нису стандардизовани и акредитовани, због чега компаније, предузећа и установе не могу да препознају и признају таква искуства. Написати „добар у тимском раду“ у биографији послодавцу не значи много, као што му не значи ни име пројекта на коме је потенцијални запослени радио. Са друге стране, стандардизација у области цивилног друштва би значила државну контролу невладиног сектора, чиме би и сами програми неформалног образовања изгубили своју главну предност – флексибилност и прилагодљивост потребама ученика и самог тржишта. „Мој став по том питању је да, ако држава има добронамеран став према цивилном сектору и нема намеру да преузме тоталну контролу него се заиста брине о квалитету образовних активности, онда треба да уложи у подизање компетентности људи који раде те образовне програме“, сматра Дарко Марковић. Сами факултети би могли да препознају и охрабрују такве студентске активности. „Било би интересантно и корисно да временом факултети почну да у додатак дипломи уписују податке о додатним обукама и неформалном образовању које њиховог дипломца чине додатно квалификованим и припремљеним за рад у одређеној области, будући да ће временом и послодавци почети да препознају „Додатак дипломи“ као релевантан и важан документ који сведочи о компетенцијама, знањима и вештинама младих дипломаца”, наглашава Дејана Лазић.