Наука и уметност

Како да постанете нинџа корњача

5. април 2013.
Драгана Миловановић

Да морате да изаберете између квргаве јабуке са пијаце и генетски модификоване јабуке, коју бисте узели? За сваки случај ону квргаву, зар не, из чисто сигурносних разлога? Ко зна у шта можемо да мутирамо ако поједемо нешто са чијим се генима петљало… Не знамо. Управо је страх од непознатог оно што боји медијско покривање и позивање на протесте против генетски модификоване хране. Једно је опрез, друго је паника.

Лаици могу да бирају – или ће послушати новинаре или политичаре или ће сами да покушају да ”изгуглају” шта је тачно ГМО и да ли је опасан. Њима нису доступна научна истраживања, већ њихова, понекад превише слободно интерпретирана тумачења. Ни надпросечно информисан и образован грађанин не може сам да разуме резултате стручних истраживања осим ако сам није стручан за ту област. Тако се препуштамо интервјуима и изјавама експерата, а опет не верујемо баш свакоме. Ако већ можемо лако да погрешимо, сигурније је да поверујемо овима који кажу да је ГМО опасан – оне друге можда плаћа неко са стране. Потом почиње плашење протеста који својим узвичницима позивају на чување нације и потомства, прозивају зле корпорације које не обележавају своје генетски модификоване производе и упозоравају на болести које су добили мишеви у трећој генерацији.

ninja turtles

Постоје два проблема са овим. Један је што се ”за ГМО” страна представља као издајничка и плаћеничка, а ”анти ГМО” страна као радикална и панична. Тиме обе стране губе кредибилитет и поверење, те заправо ни ми сами немамо рационалне аргументе да подржимо било коју, јер не видимо целу слику. То доводи до другог проблема – немогуће је говорити уопштено о генетски модификованим организмима, што значи да је и немогуће заузети универзалан став ”за” или ”против”. ”Сва стручна јавност као основни принцип каже да се истраживање мора радити од случаја до случаја. Не постоје генерални одговори за све употребе и све земље – и биолошки и социо-економски разлози варирају”, каже Алексеј Тарасјев из Института за биолошка истраживања ”Др Синиша Станковић”, некадашњи члан радне групе за Закон о ГМО. То значи да се провера квалитета и безбедности мора радити појединачно за сваки производ. Неки синтетички лекови из сваке апотеке јесу направљени уз помоћ генетске модификације и безбедни су. Ту је и нпр. ”златни пиринач” који је обогаћен витамином А који штити организам од инфекција, што посебно значи грађанима неразвијених земаља који пате од недостатка овог витамина.

Такође, то што су неки производи безбедни не значи аутоматску потврду за увоз у конкретно Србију, јер се то мора извагати у складу са домаћом стратегијом о развоју пољопривреде. За земље у развоју ово може бити шанса, али и додатни трошак јер су ГМ семена заштићена патентом и морају се увозити сваке године.

Једноставно речено – питање није нимало једноставно. Оно што треба да се уради је да се сваком стручњаку дозволи да ради свој посао – научницима да провере безбедност и политичарима да процене шта је најбоље за наше услове. Од ове теме не треба правити лажну дилему и скупљати поене за наводну бригу о здрављу народа, већ обезбедити транспарентност и право потрошача на информисање. Оно што грађани треба да ураде са своје стране је да не узимају информације здраво за готово, већ да покушају да разумеју да и политичке теме имају најмање две стране, а генетичке још више – оне мутирају.