Вести из несвести

Унутар зидина Принциповог последњег дома

9. децембар 2015.
Јована Ђурђевић

Залуталом путнику би се лако могао отети погрешан закључак да је ова терезинска тишина одраз спокоја. Напротив,  она је наслеђе смрти.

Док се пискав глас локомотиве полако шири око реке Охре, знатижељни туристи погледом назиру циљ свог путовања. Терезин – град чији је озлоглашени затвор надмашио далеко познати хабзбуршки стил градње и постао место са којим се историја поиграла. Када је Јозеф II започео преуређивање тврђаве која носи назив по његовој мајци, Марији Терезији, није се могло ни наслутити да ће то место касније постати оличење најгорег од оба светска рата. Терезин је за само два века од градића у срцу Бохемије претворен најпре у јеврејски гето, а потом и логор. Нешто раније, он је пружио „уточиште“ и свом најпознатијем затворенику – Гаврилу Принципу. Своју смрт Принцип је дочекао у овом затвору на северозападу Чешке где му је тамница под редним бројем један била и последњи дом.

 

terezin071

„Пут поплочан лешевима“

Раздвојени речним током посматрају се велелепни градић аустријског стила и суморна равница на чијем се крају још из даљине назире транспарентни пролаз. Ако би се необјашњиви дах учмалости могао назвати добродошлицом, онда је Терезин свакодневно пружа бројним туристима. Данас у граду живи више од 3000 људи, али када на улицама видите само неколицину туриста који се смењују, овај податак поприма димензије мита. Дугачка камена стаза води до улаза у тврђаву остављајући са десне стране велику Давидову звезду на сред јеврејског гробља. Јасно је зашто су баш ту стазу бројни историчари називали „путем који је поплочан лешевима“. Након пролаза обојеног у црно-беле пруге слова исписују реч  „пријемница“. Тежак дрвени радни сто, помало изгребан и још више прашњав, налази се на централном месту ове просторије. Иза дела забрањеног за приступ надмено стоји полица са досијеима затвореника поређаних по годинама. На најудаљенијој од њих лежи стаклена флаша и у њој последњи гутљаји неког непознатог пића.

Логор и пропаганда 

Следећа станица се налази одмах иза једног симболичног „Arbeit Macht Frei” („Рад ослобађа“) где ће вас пут нанети на међусобно повезана „дворишта“ оронулих зграда. Унутар оне са малим, а уједно и јединим прозором – пролазом у свет, налази се низ импровизованих кревета од дасака и у углу једна мала, поломњена чесма. Ова просторија се сећа више од 1200 људи који су боравили у њеном окриљу и који су, у недостатку простора, били принуђени да спавају стојећи. Хладноћа камених подова ошамућујуће удара у лице те након изласка из ових одаја сваки зрачак сунца делује као благослов. У наставку се налази и део логора направљен за очи јавности. Пространо купатило са низом неокрњених тушева и огледала служило је да се за потребе пропагандног филма покаже како се у Терезину о хигијени брине. Никад употребљене чесме и даље стоје на ред, као да чекају. Прохујале године једино одају црне мрље огледала на пожутелим зидовима. 

terezin 14

Најпознатији затвореник Терезина

Вероватно због претходних опаски, најављивање дела затвора где се налазила и Принципова тамница код посетилаца изазива уочљиву нестрпљивост. „Они су свог најпознатијег затореника чували у паклу пакла“, објашњава водич док отвара метална гломазна врата. Да није у питању затвор, човек би лако могао помислити како тај мрачан ходник мокрих подова личи на предворје неког скромног пансиона. Свака соба има свој број, али на опште изненађење они не почињу од броја један. Како се ходници даље рачвају тако се бројеви на тамницама смањују, па постаје јасно да ће се прва тамница налазити на најудаљенијем месту тог лавиринта. Недостатак светлости и загушљивост отежавају кретање.  Да сте стигли на сам крај овог „хотелског“ лавиринта наговестиће вам једна велика табла тик уз врата изнад којих срамежљиво стоји број један. На њој златним словима српском ћирилицом и на чешком језику пише „У овој самици од 5. децембра 1914. године био је заточен Гаврило Принцип, главни учесник атентата у Сарајеву. За већину словенског становништва тадашње Аустро-Угарске, био је један од симбола борбе против Хабзбуршке монархије. У Србији је постао национални јунак, а у чешким земљама успомена на њега је чувана током оба светска рата“. За разлику од осталих тамница, где и данас леже попуцале чиније, делови пећи и тоалета, ова самица је празна. Једино у њој и данас на средишњем месту стоје окови, сведоци мучења.

Након оваквих призора остатак обиласка Терезина обавија нека мучна атмосфера. Док пешачите кроз тајне подземне ходнике који воде до губилишта, раскошних кућа управника логора који су живели одмах поред великих „базена“, тек тада заправо схватате природу терезинске тишине. У њој нема ничега спокојног, само наговештај трагичне судбине коју је историја наменила овом месту.