Диплома – папир који не вреди?

Иако је пре пет  година дипломирала на ПМФ-у у Крагујевцу, на одсеку за молекуларну биологију, до данас није радила као биолог. Ради са дипломом средње медицинске школе као фармацеут, а тек од ове године је примљена за стално. Марија Лазовић, дипломирани молекуларни биолог је пример свим младим људима који имају тешкоће да се запосле након факултета. Њено уточиште је њена породица.

Воз на релацији Смедерево-Враново иде  и јутрос на време, у 11часова и 25 минута. Враново је село 10 километара надомак Смедерева. Од изласка са станице у Вранову пружа се велика раскрсница лево за Смедерево, а десно за Пожаревац. На минут хода надесно налазе се куће тик уз пут, њих седам, исте величине и конструкције, као пресликане. Додељене су пензионисаним учитељима и наставницима давне 1983. године. Застајем испред једне од њих. Од пута је дели само једна убочина од стазе не дужа од два метра. Капија тамно зелена метална, а кућа у нешто светлијој зеленој боји. Двориште мало, али пријатно за одмор, а у дворишту паркиран плави “Југо”, истеран из гараже, која је са друге стране куће. Испред куће дечја колица и неколико пари обуће. Звоним, а иритантан птичји црвкут домаћину најављује посету. Врата се отварају.

,,О, добар дан, изволите уђите“, поручује ми Марија, млада жена пријатног израза лица и пушта у кућу. Велики ходник, одакле се пружа улаз у две собе и купатило. Уводи ме у дневну собу, која има одвојен део са кухињом и трпезаријом. ,,Седите и раскомотите се, ја за минут долазим, само да погледам ручак да ми не загори, при крају ми је“, говори ми и прелази у кухињу, настављајући да ми нешто довикује из ње. У том стави кафу за нас две. Нисам је дуго чекала, а она видно уморна, доноси кафу пред мене и њу и две чаше воде. Само што је села, из спаваће собе се зачу плач. Кристина је будна. За пет дана пуни четири месеца. Не могавши да је поново успава, доведе је код нас у дневну собу. Као и свака беба, крупним окицама се избуљи у мене и тражи нешто на основу чега би ме упамтила. Марија је постави у полулежећи положај у њеном крилу и она се са цуцлом у устима уозбиљила не би ли чула о чему ми то причамо.

 ,,Она је сада моја највећа радост и разлог да напредујем“, каже Марија и нежно превлачи руку преко Кристинине ретке косице. ,,Од августа сам на породиљском боловању, а време лети, већ у мају следеће године ћу морати поново у апотеку“, помало незадовољно каже она. ,,Једина добра ствар је што су ме примили за стално пре него што сам затруднела, па бар неку сигурност имам. Али бих волела да су многе ствари другачије“, говори и спушта поглед.

  
dacic
 
 
САДАШЊИ ПОСАО- СТВАР НУЖДЕ, НЕ ЖЕЉЕ
 
 
Марија је рођена 1986. Године.  Завршила је основну школу у Вранову, средњу медицинску за фармацеута у Пожаревцу, а на ПМФ-у дипломирала 2009, одсек за молекуларну биологију у Крагујевцу. До удаје живи у породици са оцем, мајком, млађом сестром и бабом по оцу у оближњој кући. Њен отац, Мирко има само речи хвале за њу. ,,Наша Маја је увек била примерно дете, на време је завршила школу и једино је дете у фамилији које има факултет. Сви смо се надали да ће наћи неки добар посао, али шта да се ради, године је стижу, има породицу, мора да буде задовољна и са овим што има сада“, каже помало разочарано Мирко.
Након завршеног факултета Марија се сећа, била је пуна наде и 

z1

жеље да ради то што је завршила. Желела је првенствено да буде професор биологије, али исто тако је привлачио и Институт за молекуларну генетику у Београду. Како има најбоље оцене, није мислила да су њене амбиције нестварне. ,,Ишла сам од једне до друге школе у Смедереву, Панчеву и Пожаревцу са дипломом и тражила посао професора, али нико ми није чак ни на одређено време понудио посао. Најчешће су ми говорили да нема места или да треба да чекам да нека од старијих колегиница оде у пензију.
Чекала сам и то и кад бих се поново пријавила на конкурс, увек би изабрали неку другу. Данас је факултетска диплома честа појава. Важно је не пасти у депресију након што схватите да Вам она неће донети посао. Тада тражите други излаз “, закључује Марија.
,,Док сам тражила посао са факултетском дипломом, уједно сам тражила и начин да било шта радим, јер сам имала велику жељу да оснујем породицу, али нисам желела да ме муж издржава. Одлучила сам да дам све од себе и запослим се као фармацеут, са дипломом средње школе. Након две године од дипломирања и седења код куће“, Марија застаје и очи јој се благо зацрвене, ,,коначно нађем посао у једној приватној апотеци у Смедереву, наравно не за стално. Ту сам радила годину и по дана, увек продужавајући уговор, а онда сам на сопствени захтев премештена у другу апотеку у оквиру ДИС трговине у Смедереву, где сам коначно примљена за стално. Да нисам, не бих имала храбрости да се усудим да родим дете у таквим условима“, каже Марија видно потресена.

 
У ТОПЛИНИ ПОРОДИЧНОГ ДОМА 
 
Мала Кристина је уз мамину причу поново заспала. ,,Како некоме да буде моја прича важна и да ме неко узме у обзир, кад ни рођеном детету нисам занимљива“, кроз смех каже Марија. Она је брижно узима из крила и полако преноси до спаваће собе у креветац. Зове ме да јој помогнем да спусти оградицу од креветца, да не пробуди бебу. Свака соба одише посебном топлином. Зидови у боји кајсије, намештај ушушкан и пажљиво биран, са стилом. На сточићу поред брачног кревета она са мужем и бебом на слици, за коју ми успут каже да им је прва заједничка фотографија. Спушта ролетне и враћамо се у дневну собу.
Љубазно ме пита да останем на ручку. ,,Сад ће доћи и мој муж, па ћемо заједно да ручамо“, додаје Марија. Са садашњим мужем Миланом забављала се пуних 12 пуних година, а удала прошле године у августу. Од тада живе у овој кући, која је иначе кућа Милановог деде и бабе, а они су је добили као пензионисани просветни радници. У њој су живеле три генерације, Миланови деда и баба, Миланови родитељи кад су се узели, и сада Милан са својом породицом. Деда и баба му више нису живи, а отац и мајка су разведени. Мајка његова сада буде у малој дозиданој кући поред њихове, а отац се поново оженио. Сада кућу користе њих двоје, Милан и Марија, и одскора нови члан, ћерка Кристина. Милан ради тежак физички посао у фабрици цемента, два дана пре подне, два дана поподне, па следећи слободан и тако све у круг. У сатима одмора ради и као столар, како би зарадио који динар више, али зато гледа да породица то не осети. Чује се шкрипањ улазних врата. Милан је дошао. 
Марија му је већ раније најавила мој долазак па није био изненађен. Широког осмеха ме поздрави и упита Марију одмах шта ради Кристина. Помало угарављен и прљавих руку, у радном оделу, само одшкрину врата спаваће собе и када  је угледа у креветцу како безбрижно спава, на лицу му се примети срећа. Оде да се окупа, док Марија постави сто. За столом, видно расположен, отпоче разговор. ,,Није ми тешко док њима двема ништа не фали. Мало сад штедимо док Маја не почне да ради поново, али се ја трудим да то некако надокнадим. Велика жеља нам је да купимо стан и преселимо се у Смедерево, али само чекамо да ја добијем неки сигурнији посао, па да Марија може да узме кредит. Полако, ја знам да ће и тај дан доћи“, оптимистично каже Милан.
 
СРБИЈА- ЗЕМЉА ГДЕ МНОГО ЉУДИ СТУДИРА, АЛИ СЕ РЕТКО КО СА ТОМ ДИПЛОМОМ И ЗАПОСЛИ
 
djukaМарија је само једна од многих људи у Србији која после завршеног факултета већ годинама не налази посао у струци. Ипак, она не одустаје, већ ужива у породици и труди се да ћерки обезбеди бољу будућност. ,,Нисам одустала од жеље да будем професор, али сам током ових година стекла много више стрпљења и смирености. Ако се некада та моја  жеља оствари знаћу да сам само ја за то заслужна, а ако пак никад у томе не успем пронаћи ћемо други начин да остваримо наше планове“,задовољно погледа у Милана и испрати ме до капије.