Умем само да пишем и носим џакове

Зоран Пановић je уредник дневног листа Данас у коме ради од оснивања .До сада је у каријери објавио стотине жанровски разноврсних текстова из области политике, културе и друштвене феноменологије. Добитник је награда „Лаза Костић”, „Душан Дуда Тимотијевић” и „Никола Бурзан”. Објавио је и седам књига.За Журналист је испричао успомене које га вежу за Ужице,на који начин је бирао саговорнике које је интервјуисао као и свој поглед на културу и новинарство у Србији.

Објавили сте седам књига. Једна од њих је Дозволите да се одјавимо. Зашто такав назив и одакле идеја за ту књигу?

Мој став је да новинарски текстови који се објаве у новинама имају један смисао а кад их изабереш по некој својој логици, кад су сви заједно на једном месту добијају неки други смисао. На неки начин, то је дух времена у којем смо живели. Увек дајем симболичне наслове. На телевизијском програму је била чувена емисија „Дозволите да се обратимо” у вези са војском и свим илузијама Југославије, а пошто сам ја претпоследња генерација која је служила војни рок у ЈНА написао сам текст који сам насловио „Дозволите да се одјавимо”. Написао сам и један текст у коме говорим о ЈНА посматрано кроз призму одређене врсте митологије која је испредана о тој војсци. Нико није обраћао пажњу на то да је ЈНА радила као туристичка агенција.

У књизи Холдинг Србија покушали сте да пронађете друштвене феномене који нису видљиви само у политици. Где сте налазили изворе тих друштвених феномена?

 Морам да кажем да је то метафора, то је неко стање у Србији. Бавио сам се феноменима српског друштва који нису видљиви на први поглед – од најбаналнијих ствари. На пример пре десет година у моди је био милитари лоок и девојке су носиле војничке панталоне, а ја сам се питао зашто то раде. Такви примери доста говоре о нашем друштву. Било је и разних других феномена, попут феномена „Горење” (у Србији људи више верују у машину „Горење” него у Бога), Еxит, Гуча. Поменути феномени дају слику о нама и мислим да има више друштвених феномена у свакодневном животу него у политици.

Књигу Време шприцера која садржи 70 +1 инервју који сте реализовали у досадашњој каријери издали сте 2011. године.Због чега сте одлучили да све своје интервјуе са људима из различитих професија сажмете у једну књигу?

Књигу сам осмислио тако да се реално може сагледати ко је шта говорио. Хтео сам да измешам људе различитих професија да бих направио дух времена у којем смо живели. Време шприцера такође представља симболичан назив. Никада нисам волео да пијем шприцер али то је нека врста метафоре за наше друштво. Интервјуисао сам Бориса Тадића који је тада био председник државе, Младића, сина Милована Ђиласа, Рамба Амадеуса, Горана Паскаљевића, Драгана Ђиласа који је почео да води кампању Борису Тадићу. Социолози чије сам интервјуе дао у тој књизи врло добро су погађали шта ће се десити. Било је разних промашаја неких других људи, али ја ништа нисам мењао. Постојали су људи који су бриљантно погађали. У интервјуу са Радмилом Арменулићем, нашим највећим ауторитетом за тенис, питао сам има ли наде за наш тенис, на шта је Арменулић одговорио да постоји неки малиша који ће бити велики играч. Био је то Новак Ђоковић. Има и контрапримера. У интервјуу са Беби Дол казао сам јој да је добро што је успела да сачува свој интегритет, што не пева неке глупости и „не иде нигде”. После шест месеци отишла је у „Фарму”. Такође, у књизи је дат и интервју са генералном Павковићем који је рекао да су неки тражили његову смену те је тако завршио у Хагу.

Завршили сте социологију а одлучили сте да се бавите новинарством. Шта вас је привукло да изучавате друштво бавећи се новинарством?

Завршио сам средњу новинарску и путовао сам 20 километара  до школе. Остале школе су се „лепиле” уз зграду али мене је увек привлачило новинарство, тај стил писања, такав начин изражавања. И данас ме држи тај мирис новина који осећам као наркоман дрогу. И после толико година, кад напишем текст ја погледам тај текст са истим узбуђењем као кад сам почињао. Био сам најмлађи хонорарац овде. Почео сам да радим као студент у листу Данас. У животу сам само умео да пишем и да носим џакове. Било је то тако природно, тако се наместило.

Изјавили сте да су телевизијски програми кулисе пакла. Шта вам највише смета на српским телевизијским програмима?

Смета ми одсуство добрих новинара на телевизијским каналима. Сматрам да је то појава персонализованих ТВ лица која имају један модел – како треба да изгледају и како да се понашају. Тешко се разликују један од другог. Такође, присутна је и одређена врста речника. На пример, реч „ужасно” се употребљава за све: „ужасно важно” „ужасно битно” или „ужасно лепо”. Смета ми што подијум за манекене зову писта. Писта је у Сурчину, није у студију. Смета ми таква терминологија, неприлагођене речи.

Има ли наде да у будућности буде другачије када је реч о самом квалитету новинарства?

У Србији је квалитетно једном броју људи, другом броју није квалитетно. Нисам баш оптимиста. Верујем у неку срећу да нађемо оптимални одрживи развој и надам се да ћемо новим глобалним превирањима то постићи. Волео бих да се не истичемо ни у чему већ да нађемо неку врсту повучености. Сматрам да је главни проблем у Србији инфраструктурни. Доћи из тачке А у тачку Б, на пример, од Бајине Баште до Зајечара треба 16 сати. То је један од суштинских проблема Србије.

Који је, по вашем мишљењу, најквалитетнији професионални стандард и шта је то од чега се не сме одступати?

Бити професионалац јесте најбитније. Оно што код лекара значи бити професионалац значи и у новинарству. Најбољи новинар јесте онај новинар који се држи професинализма. Лично не верујем у независно новинарство.

Да ли је за добро писање битан рад или таленат?

Рад је много битан али и таленат такође. Оно што је тајна новинарства, оно што је везано за писање има везе са читањем. Увек кажем студентима новинарства да су они који заврше факултет новинарства исто толико новинари колико су студенти који заврше књижевност књижевници. Успешно завршен факултет јесте основа, темељ на коме треба радити и градити.

Да ли мислите да је нама у Србији потребна нека врста културних модела како би била спречена банализација српских медија?

У српској медијској прашуми не постоји културни модел већ луна-парк у коме свако може наћи забаву за себе. Против сам културних модела јер култура треба да се развија без икаквих модела. Више сам за луна-парк.