Студентски радови

Светла тачка у улици сивила

26. новембар 2014.
Катарина Јањић

,,Алексинац је до деведесетих година био мали привредни центар. Од свих фирми, данас само ,,Фрад’’ ради. Кад видим докле смо догурали просто не могу да верујем’’, каже руководилац развојне службе у Фраду, Зоран Коцић. Индустријска зона налази се на самом улазу у Алексинац, пре него што се пређе мост. Све најважније фирме и предузећа биле су смештене управо у улици Петра Зеца на чијем почетку се налази велика касарна ,,Делиград“. Ни она више не ради. Двориште је препуно корова и урасле траве а муклу тишину разбија једино звук грана жалосне врбе које се повијају на ветру. На зарђалој огради стоји велики знак ,,Забрањено фотографисање!!“

kasarna-deligrad ulazПедесетих година овај крај био је познат по великом броју успешних предузећа и огромном броју запослених. Већина Алексинчана је и сама радила у неком од њих. Сваког јутра, велика група људи је заједно прелазила мост и одлазила на посао. Својевремено је то био јако бучан крај, без обзира да ли су се чули гласови радника, одјек њихових корака или само бука коју су производиле машине. Улица је била жива! Данас су ствари потпуно другачије. Улица Петра Зеца је постала мртво море.

Штампарија ,,Седми јул“ налази се тик до касарне. Запошљавала је више од 300 радника и штампала градске новине. С појавом приватних штампарија и гашењем друштвених предузећа престала је да ради. Познате локалне новине ,,Реч радника“ већ се годинама не штампају. Још понека породица у својим подрумима чува заостала издања и присећа се времена када се сваки успех фирме и њених синдиката објављивао. ,,Емпа“, предузеће за производњу електро делова и електро ормана данас такође не ради. Фирма је имала најсавременију фарбару још деведесетих година. Поред ње стоје напуштене зграде ,,Јелке Радуловић“ која је била позната по производњи намештаја. Капије ове фирме су затворене. Портирница и управна зграда су празне. Прозори су поломљени а кроз њих се назиру трагови скорашњег пожара. Скитнице се ту склањају ноћу и по невремену. Преко пута је зграда ,,Исхране“ у којој су готово сви радници куповали доручак. Улица је често мирисала на свежа пецива и врућ хлеб. Велика зграда Пољопривредног индустријског комбината (ПИК) такође је напуштена. Иза ње се налазе непрегледна поља која су данас плодна и неискоришћена.

Сва ова предузећа почела су да пропадају са распадом Југославије, почетком деведесетих. Многа нису успела да преживе транзицију.PIK-Aleksinac-480x252

На самој средини улице, ту са десне стране, стоји велика зграда фабрике филтера Фрад. У овом мору неискоришћених капацитета индустрије, то је једина фирма која и данас послује. Једино радници Фрада и даље сваког јутра прелазе стари мост. Више нису расположени као некада. Њихова лица су суморна и забринута. Смањење броја радника и касне исплате плата управо су разлог њиховом незадовољству и често туробним изразима лица. На портирници седи човек средњих година, лактом наваљен на сто. Поглед му је усмерен ка зиду на коме стоје екрани преко којих надгледа шта се дешава у фабричком кругу. Иза велике управне зграде чује се рад машина у погону. Многи верују да је Фрад опстао и преживео транзицију јер је увек постојала потражња за производима. Ова фирма је остваривала профит и била међу првих 16 предузећа у Србији.

Улица Петра Зеца је пуста сваког дана између 7 ујутру и пола 4 поподне. Једна девојчица прескаче баре са великим ранцем на леђима. Машна у коси поскакује заједно са њом. Стаје тачно испред врата портирнице Фрада. Врпољи се и шета тамо амо. Тачно у пола 4 група људи излази из погона и канцеларија. Ужурбано напуштају фирму. Једна жена тамно смеђе косе са црвеним кармином погледа у девојчицу и насмеја се. Пољуби је и ухвативши је за руку, заједно са осталим радницима, креће у правцу града.

srb-progresЗадовољни и незадовољни, тужни и весели, сами или у друштву,  колима или без њих,  дан за даном, група људи свакодневно прелази мост.

,,Ево већ је крај марта а газда још није исплатио јануарску плату. Надам се да ће бити ових дана!’’, уздише инжењер Горан Живковић.

 Неки једва чекају да стигну на топли ручак кући. Други већ сад јуре на кафу с пријатељима у кафићу у центру града. Сви ови животи надају се да ће сутра бити боље. Улажу напор да фабрика боље ради.

Међутим, остале усамљене фирме стоје оронуле, са разбијеним прозорима, покраденим инвентаром. Нико се не труди да их обнови. Дана када су затворене њихове капије а радници послати кућама, престало је свако интересовање за њих. Оне су симбол пропасти привреде у Алексинцу. Она пада у учмали сан који ремете благи трзаји Фрада да се одржи упркос свему.