Свака суђена улога ме је стигла

Интервју-профил, Тања Бошковић

Засигурно једна од највећих дама нашег глумишта и најпознатијих глумица у Србији, па и у региону и после више од четири деценије рада влада сценом и глуми са истим жаром као и када је почињала да се бави овим послом. Тања Бошковић није типична глумачка дива. Када не глуми може да се деси да је видите како риба степеништа, сади цвеће или се бави молерајем. У животу ништа не планира, за разлику од професије, где све мора савршено да измери.

Свака од десетина представа које је током каријере играла, на Тању је оставила неки траг и доста успомена, али је схватила да се не треба превише везивати за њих, јер свакој у своје време дође крај. Никада није јурила улоге, саме су је стизале, па чак и оне за које је мислила да их неће играти, а биле су јој судбоносне.
Нормално је да се представа после неког времена угаси, па се, сходно томе и осећам природно. Али, да, везујем се за људе који учествују у тим представама. Ја сам Грету Гарбо играла са Микијем Крстовићем, који је мој пријатељ и јако сам волела тај наш однос у комаду. Та представа је скинута у радости, скинута је пуна, просто се завршио њен век. Ми смо је довољно дуго играли да сам пробала све што сам хтела. Из неких представа сам сама изашла, зато што сам завршила свој посао у њима и сматрала сам да неко други треба да се искали на том садржају. Неке су насилно скинуте, то ми је било жао, али с друге стране све што је требало да одиграм ја сам одиграла. И кад нисам хтела и када сам бежала од тих улога, оне су ме стизале. И кад сам сматрала да је нешто неправда што нисам играла, то је после извесног времена дошло само од себе, нашло ме је. Нисам морала да јурцам ни за каквим улогама, свака која ми је суђена ме је стигла.
Са помало носталгичним изразом у очима, присећа се свог детињства и почетака глумачког размишљања, иако не може да одреди тачан тренутак када је знала да је оно што ће дефинисати њен живот управо глума.
Знате, то је развојна фаза, као што сваки човек има развојну фазу и она се дешава негде од друге до треће године, када деца уче да изражавају своја осећања, претварајући се у неког другог, у нешто друго. Мислим да сам ја у тој фази негде стала. Просто, то је таква чаролија настала у мојој глави, да је то у ствари једини начин мог изражавања, ја други начин немам.
Та чаролија, по њеним речима, никада није и никада неће престати. Иако су тешки моменти саставни део како глумачког, тако и овог регуларног живота, за Тању је вера у Бога оно што је одржава, не да јој да скрене с пута и чини је стабилном.

Наравно да дођу тренуци кад ми дође да изађем не из глуме, него из живота. Просто се дешавају велике турбуленције, озбиљне и дубоке, али ја сам сигурна да се због вере у Бога нећу убити, зато што знам да сам вољена од Њега, али дођу тренуци када јако посумњам у смисао. И то је исто природно, једна од фаза развоја и како се наша душа развија. Тако падајући устајемо, некад теже устајемо, али то је све део живота и заправо уживам и у тим падовима. Да их није не би смо се развијали, јер нема креативности без пада, суштинског пада, дубоког пада, пошто тек тад ми палимо ракетне моторе. Човек је по својој природи лењ и тежи лагодности, а некад мора и да се устане.

Ова глумица и након више од четрдесет година уметничког рада уме да пронађе нешто ново и узбудљиво у сваком извођењу неке од многобројних представа у којима игра, а у томе јој, понекад, помаже и сама публика.
Десе се играња која су божанствена. То зависи и од публике. Као што постоје талентовани и мање талентовани глумци, тако постоје талентоване и мање талентоване публике и заиста и од њих то зависи, јер позориште је однос између те две силе, те која је у гледалишту, која има своје мисли, своја осећања, свој немир и оних људи који су на сцени који имају све то, али и мисију да пруже један угао гледања на те животне околности или на уметност, или на радост, у зависности од теме која је дата.
Некад највише волим да играм оно што сам играла синоћ, а некад највише волим да играм оно што играм сада. То зависи и од партнера и од мене и од публике. Каткад неке очи које видите у гледалишту, периферним видом, јер ја сам сасвим у својој улози, значе толико да могу потпуно да вам покрену другу ствар и да на стотој представи ви откријете нову ствар у комаду коју уопште нисте нити имали у виду, нити помислили да постоји. То је оно што добијете од публике, то се не дешава често, али постоје и ти тренуци и они су јако узбудљиви и драгоцени.
Балкан Експрес је једно од наупечатљивијих остварења српске кинематографије, које је обележило и читаву каријеру Тање Бошковић. Највећа глумачка имена на једном месту претворила су велику сарадњу у велико пријатељство. Иако већина њих данас није више међу нама, Тања осећа повезаност са њима која је непрекидна.
То је било велико уживање за мене. Ја сам са озбиљним пријатељствима изашла из тог филма и то је једино важно и оно што се памти. Ми смо то снимили за четрдесетак дана, а оставило трага у целом мом животу. Ја сам остала пријатељ и са Оливером, Батом, Гагом и са Бором.
Интуиције у глумаца су страховите. Ја осећам душе оних који су отишли. Осећам да су они и даље ту, и даље имамо неке важне размене, то више није на нивоу речи, али слике у мојој глави омеђене тим људима постоје и оне расту и развијају се. Зато дубоко верујем да се људске душе након смрти такође развијају и да то помало зависи и од нас који се за њих молимо.
Ружне ствари су за њу увек представљале наук, па и даље потенцира да их памти много више него лепе тренутке.
Остајем при ставу да више памтим ружне него лепе ствари у животу. Човек мора добро да запамти, да не би поновио грех и у сличној ситуацији реаговао исто. То су важне ствари, а ја сам прека особа, брзог темперамента, брзе реакције. Све то што ми се ружно дешавало је добар контролор за оно кад бих могла да паднем у то што су ти људи учинили у односу на мене. Значи да случајно не поновим њихов грех морам добро то да запамтим. Јер увек постоје две стране, шта сам ја учинила да до тога дође и у каквим су они околностима били кад су учинили нешто рђаво у односу на мене. Не смем да судим никада и никоме, морам да разумем све, и негативно и лоше и зло, то је просто поље ове уметности, морам да оправдам и највећег убицу, на нивоу уметности. Зато о политичарима могу да кажем шта год ми напамет падне, они немају права на милост.
Живот и професију Тања Бошковић одваја по спонтаности. Колико је спонтана у приватном животу, толико до детаља планира све у глуми. Импровизацију, за разлику од многих глумаца чува за своју околину, а не за сцену.
Моја околина се прилично забавља са мном. Они налазе и суде да је нешто што урадим лудо или не. Ја сам једноставна, радим онако како ми падне напамет и углавном је већина ствари које чиним у животу спонтана. У животу никад ништа не планирам, за разлику од професије којом се бавим. У глуми ствари морају да буду прецизне, савршено планиране, беспрекорно измерене. То је до те мере математика, да је то једно чудо, јер претераном разбарушеношћу бисте могли људима да укинете креативност. Ја зато на сцени не волим импровизације, јер то не умем да радим и то ме угрожава. Да би се дошло до спонтаности, до тог утиска спонатаности и природности морате имати савршену контролу.
Док пали трећу цигарету и мене нуди истом по други пут, говори и сама помало изненађена о томе колико је, у ствари, меморија битна код глумаца и до које мере је битна њена увежбаност.
Држим више од десет активних представа у глави. Некад се деси да годину дана не одиграм представу, дођем и играм као да сам је играла целе те године. Ваљда имам то селективно памћење, да једном научено никад не заборавим, али шта сам јуче ручала, шта сам радила, потпуно ми је свеједно и није ми важно.
Нико не би рекао да једна глумачка дива, попут Тање Бошковић, онда када не глуми ужива у стварима које чак и за домаћице представљају напор. Гледајући своје шаке, за које сматра да су огромне за једну женску особу, говори о томе како су руке њен најбољи адут и да воли да ради све што рукама може да се уради и направи.
Када имам слободног времена радим све што може да се уради рукама. Руке су ми јако битне у животу. Ја се бавим уметношћу где се ништа не види шта сте урадили. Једна публика исто извођење исте представе види као феноменално, а друга која је била на истој тој представи види је као глупост. Дакле, никада не знамо шта смо урадили. Оно што радим рукама то видим и знам. Све волим да радим рукама, од мешења хлеба, кувања, сликања, хеклања, молераја, до најневероватнијих ствари. Обожавам и да чистим, оплевим улицу док сте рекли кекс, рибам улице, рибам степеништа, садим цвеће, да бринем о цвећу. Волим да радим све што улепшава живот. Мало је времена током сезоне, а онда дође лето – живела слобода!
Тања воли да буде подршка млађим генерацијама глумаца, да их саветује и да им помаже. Без обзира на велики спектар могућности који им се нуди и на безграничне информације које могу да искористе, са горчином у гласу прича о искоришћавању младих талената и одбацивању уметности ради јефтиних пар минута славе.
Има дивних, фантастичних нових глумаца. Они имају веће и боље могућности да се школују кад хоће и колико хоће. Имају приступ свему о чему смо ми могли само да сањамо. Технологија је узнапредовала тако да, у мјузиклу, они више не морају да певају пуним гласом преко оркестра, који је био испред нас, као што сам ја то некад радила. Данас постоје те невидљиве бубице, не морају да троше толико ни гласа, ни плућа и све је то много боље и организованије, богатије. Али, с друге стране, они су у великој неприлици. Више не постоје они људи који негују ансамбле. Муци Драшкић, Бојан Ступица, Мира Трајловић су неки од људи који су неговали младе глумце да постану једног дана фантастични. Бирали су их и давили им, постепено, веће, боље, компликованије задатке, да би они као уметници, стасавали, бивали све бољи и развијали се. То више не постоји. Сада узимају ту младост, употребљавају је и одбацују као папир. То ми је неподношљиво. Нема више ансамбала, ради се на томе да се уруше позоришта, да се потпуно домаћа реч и језик унизи и претвори у нешто што није ништа. Има дивних, младих глумаца који имају много среће, који умеју да брину о себи. Желим свима њима да трају барем колико и ја. Бојим се да ће деца заборавити на уметност, управо зато што се само баве својим преживљавањем. Оно што им се нуди су лоше рекламе и после тога ништа.
Ликове са платна или сцене никада није мешала са својом личношћу. Као професионалац научила је да одвоји фикцију од стварности, али је свака улога остала део ње.
То је страшно далеко. Сигурно да свака улога коју сам одиграла у животу јесте део мене, јесте део моје маште, мог сањарења, али не и личности. То мора да се потисне. Да бисте усвојили другу личност морате своју потпуно да склоните. Кад улазим у туђ карактер не улазим у туђу приватност, чак ме и не интересује. Када сам спремала Грету Гарбо страховито сам се бавила њеним животом, чак сам је видела 1988. године уживо у једном парку у Њујорку. То је спектакуларан догађај за мене, али суштински у игрању тог садржаја то је нешто потпуно друго и нема никакве везе са мном. А у принципу, све то што сам играла јесам ја, а нисам ја.