Студентски радови

Од одбојкашке лопте до микрофона

24. јун 2017.
Вукашин Недељковић

Интервју профил – Борис Бакалов, певач бенда Ничим изазван

ОД ОДБОЈКАШКЕ ЛОПТЕ ДО МИКРОФОНА

„Дарко Рундек је отпевао песму коју сам ја написао“

 

„Након завршетка спортске каријере наступила је музичка, која захтева апсолутни фокус енергије као што је захтевала спортска. Посвећен сам целим својм бићем музици тако да одбојку као и остале спортове, не пратим. Тек понеко велико такмичење или неки битан догађај.
Хладан мартовски дан, добар тренутак за испијање чаја. Још бољи када вам је у друштву Борис Бакалов. Очекивана слика, баш онакав какав је на телевизијским и радио пријемницима или у штампи, исти глас, уредна коврџава коса и уоквирена брада. Додуше који центиметар је виши. Борис Бакалов, свестрани уметник који је прошао пут од одбојкаша до певача једног од најперспективнијих бендова у Србији, „Ничим изазван.“ Лопту је заменио микрофоном, а тренинге пробама. Све је остало исто. Све, осим начина живота. Одбојка је у његовом животу прошлост, која га враћа у најбезбрижније године живота којих се са сетом сећа.

Са једанаест година, попут већине деце Борис је изабрао активно тренирање спорта, међутим, то није био фудбал нити кошарка већ нешто мање популарна одбојка. Са осмехом на лицу говори о овом периоду. „Веома је занимљива информација да првих месец дана нисам ни имао појма којим спортом се бавим. Знао сам да ту има неких лопти и да траже високе дечаке. Тек после неког времена сам сазнао да је у питању одбојка.“
Одбојкашка каријера Бориса Бакалова се кретала од „Партизана“ до „Ријента“ у Финској.
Бенд је настао ничим изазвано. Заједно са колегом из клуба Бојаном Глувајићем, док је наступао за „Партизан“ „чачкали“ су гитару певушећи познате песме са простора бивше Југославије. Касније их је каријера одвела на две стране. Велика је шанса да бенд и каријера музичара не би постојала да није било „те“ одбојке и пријатељства које је стекао тренирајући. Међутим, након двадесет година тренирања и непрестаног посећивања спортских сала дошло је до умора свих врста, како менталног тако и физичког. Даљина није била довољна препрека за одустајање од снова музичара. Борис је играо у Финској, а Бојан у Аустрији. На одморима након тренинга и утакмица стално су били у контакту. „Имали смо срећу да се у исто време развијала једна нова, свежа прича која је сав тај потрошени материјал регенерисала, али је захтевала да јој се посветимо потпуно. Врло је примамљива идеја да смо сасвим ничим изазвано можда пронашли нешто што бисмо могли да радимо докле год смо живи… Да се нисмо срели путем одбојке вероватно се никада не бисмо оубиљно бавили музиком као што се сада бавимо.“

Сањарењима никад краја, идеје, жеље, могућности, стварност. Сви ови појмови алудирају на оно чиме је Борис желео да се бави. „Мали Борис је одувек желео да буде све. Милим да би најсрећнији био да је постао доктор, писац, сликар, пилот, астронаут, кошаркаш, одбојкаш, математичар, физичар и све то одједном. Велики Борис ништа није другачији, скоро да се ништа није променило. Све снове вероватно никада нећу испунити, јер превише сањам. Бићу задовољан са пар испуњених. И то је нешто. Често сањам и желим да једног дана све дође на своје место.“ Разграничити стварност од снова је наизглед лако и нешто што може да се уради у тренутку. Он је желео и зна шта жели. Може се рећи и да је свестран у уметности. Јер се поред музике и писања текстова песама, бави и графичким дизајном. „Било какав креативни рад ми је веома интересантан. Имам ту срећу да се бавим таквим послом да скоро све своје жеље тог типа могу да остварим. Кроз смишљање свих наших спотова, глуме у истим, писање текстова, писање музике… Све што има везе са стварањем, то ме привлачи и то би ме вероватно привлачило да и „Ничим изазван“ не постоји.
Шест година је Бакалов провео у Јоенсу у Финској, признајући да ће то време заувек носити у себи. „Финска је место, скоро па, без брига, али родна земља је родна земља. Каква год да је – моја је. Постоји много сличности, али и много разлика. Хумор нам је врло сличан, прелепа прирора, као и гостопримство. Како је део свих људи у друштву политика, он истиче да је за политику и није нешто заинтересован и да је не прати у континуитету. „Опасна и отровна машинерија нас меље деценијама. Жудим да доживим да нам једног дана стварно буде боље и да политика буде нека тамо десета ствар која нас претерано не интересује. До тада, трудим се да на било који начин себи и људима око себе учиним живот што лепшим и пријатнијим и да нам ублажим дејство тих отрова.“

Музика и текстови које стварају Борис и његове колеге из бенда је налик „Хаустору“, „Лету штруке“, „ЕКВ“, али се начини извођења разликују. Скоро да је остало на прсте једне руке побројати бендове и музичаре који остају доследни и стварају оно што је некада сматрано за квалитетну и добру музику. „Како у Србији тако и у целом свету, квалитетна музика уопште је потпуно обезвређена. Живимо у времену када свако може на свом компјутеру да направи било шта и да то назове музиком и има потпуну слободу да то пушта у етар. У великом броју случајева то нема никакву вредност. Та рововска борба је суђена свима који су насупрот тим бездушним тоновима, али се не бринем, јер увек има оних који су спремни да се боре и то је добро.“

Можда се на тренутак чини да је Дарко Рундек мутирао, мада неће бити, ипак је човек престарео за симптоме пубертета, то се дешава када се чује звук, текст и гласови бенда „Ничим изазван“. Једном приликом, рок критичар Петар „Пера“ Јањатовић је поменуо да је „Ничим изазван“ „Рундек за сиромашне“ јер је цена карте дупло скупља за концерте Дарка Рундека и да људи који немају довољно новца за карту иду на концерте „Ничим изазван.“ „Те су они Рундек за сиромашне“. Своју сарадњу са већ поменутим Рундеком је озваничио песмом „Бескућник“, за коју је Борис писао текст. „Он је једна музичка и људска громада. За култни статус који се везује његово име сигурно је заслужна и харизма коју поседује. Сама његова појава и начин обраћања ће од најбаналније реченице направити да је то нешто најпаметније што сте икада чули. Била нам је част да сарађујемо са њим и ја сам му лично захвалан на тој сарадњи, јер хеј – Дарко Рундек је отпевао песму коју сам ја написао!“
Бенд је основан у пролеће 2011. године и броји девет чланова, а прво признање је стигло годину дана касније, од тадашњег радија Б92, када је сингл „О теби“ уједно и један од првенаца проглашен синглом године. „Врло често стављамо на тест своје прагове толеранције, снаге и издржљивости. И поред свих мука и препрека, љубав према овоме што радимо на крају надјача сваки покушај некаквих негативних вибрација да нас заустави. Прво признање на нас је имало велики утицај. Дало нам је ветар у леђа, јер смо били млад бенд и нисмо знали шта да очекујемо ни у шта се упуштамо. Сигурно су нам та признања на почетку пуно значила да наставимо да стварамо и да то што желимо да радимо заправо има смисла.“
Узоре у музици није имао и желео је да преслуша све, баш све и музику којој није био наклоњен и наравно музику коју је волео. Тако је и данас. У самим текстовима песама има личних позадина. „Оно што волим да слушам да бих можда научио нешто ново, а оно што не волим послушам да видим да ли су се можда опаметили па да и њих заволим. Мислим да је свака наша песма поткована личном причом. Понекад су песме настајале на основу неке идеје која се јавила, а да није наша лична прича и једноставно када се преточи у речи и тонове, та песма нема живот. Личан и искрен моменат приликом стварања заправо даје пулс песми.“