Лепа сећања нису леп живот

Лепа сећања нису леп живот

„Врање није Швајцарска“

Последња рупа на свирали

Када Врање споменете неком старијем грађанину или грађанки обично добијате коначно решење асоцијација, „Бора“, „Коштана“ (и као књижевно дело) „Јумко“, „Симпо“, „Станиша Стошић“, „Вукашин Обрадовић“ и низ других карактеристика, а када у разговору са млађим људима, кажете да сте из Врања, одмах вас моле и терају да причате, као да сте боже ме прости дошли са неке друге планете.

Вероватно сте чули изреку „док Врање ради, Београд се гради“, или следећу, „Врање, мала Швајцарска“. Ове две реченице описују стање какво је некада било и које се неће повратити или како би Бора рекао једноставно жал за младост.

Пре десестак дана у локалним медијима у Врању појавила се бројка 3.800, то је број регистрованих фирми у Пчињском округу од тога 43,9 процената фирми је у центру Пчињског округа односно у Врању. Поређења ради просечна плата на југу Србије у години за нама је била 30.790 динара, а у Врању је испод просека 29.072 динара и у округу и на нивоу Републике 42.749 динара.

Реформишемо се већ 17 година, а Врање тек годину дана. Годину дана, јер су у претходној деценији и седам година биле без успеха и кратког даха. Или се може јасније рећи, комунизам-социјализам је пао. У покушају реформи учествовали су сви министри и све Владе Републике Србије од 2000. године, брже, јаче и боље од претходних. У том „озлоглашеном“ комунизму Врање је важило за индустријски центар у коме сте могли да сазидате кућу и да је опремите домаћим производима, а поред тога и да будете одевени од главе до пете по „последњој моди“, такође домаћим-локалним производима, а данас карактеристика Врања је јефтина радна снага, сиромаштво и беда и крилатица „што јужније то тужније“. Центар Пчињског округа је један од најјужнијих делова Србије, можда и најтужнији. „Јумко“, „Коштана“, „Алфа-плам“, „Симпо“, ово су имена једна од најпознатијих компанија у Врању и симболи града поред Боре Станковића. Ту су четири имена, а први број у тексту је 3.800, огромна разлика. На врхунцу свог пословања „Коштана“ је запошљавала око 4.000 радника, не само у Врању, већ и у производним јединицама у општинама око Врања. Јумко је запошљавао око 13.000 радника и своје производе извозили су широм Југославије и Балкана. Санкције 1990-их од стране УН узеле су свој данак и „Коштана“ је просто нестала, док се „Јумко“ и остале фирме и даље боре, не да се врате на старе стазе и да постижу резултате какве су некада правили, већ да се изборе са дуговањима. Челници и властодршци у сви годинама иза нас су покушавали да помогну раст привреде и економије под плаштом страних инвестиција за које се издвајало и до 13.000 евра по радном месту. Елем, ова силна предузећа заједно не могу да направе успех као што је правила једна фабрика од ових побројаних у својим најсветлијим данима. Ко је крив зато што Врање више није индустријски град? Можда су грађани и грађанке криви, јер су били одани сваком вођи и нису исказивали мучнину.

Врањанци као да су заробљени у некој машини која путује кроз време у којој су се укрцали ни криви ни дужни.