Роботика у свету и код нас

1. Робот не сме нашкодити човеку или својом пасивношћу допустити да се човеку нашкоди

2. Робот мора слушати људске наредбе, осим кад су оне у супротности с првим законом

3. Робот треба штитити свој интегритет, осим кад је то у супротнoсти с првим или другим законом

Асимовљеви закони (три закона роботике)

О роботици, напретку вештачке инелигенције и достигнућима у овој области код нас и у свету разговарали смо са доц. др Костом Јовановићем, који предаје роботику на Електротехничком факултету у Београду.

Србија је шездесетих и седамдесетих година имала велика достигнућа у области роботике – први оперативни активни егзоскелет, затим најуспешнија верзија активног егзоскелета за рехабилитацију параплегичара и особа са инвалидитетом, затим „Београдска шака“. Колико се Србија данас може похвалити достигнућима у овој области?

Колико смо били напредни у роботици шездесетих и седамдесетих година двадесетог века сведочи и податак да су јапанци учили од наших роботичара. Узмимо у обзир да је Јапан као земља синоним за роботику, што говори о вредности српске роботике и угледу који је она тада доживљавала. Дела наших научника су превођена на кинески и јапански језик што је, такође, представљало велико достигнуће.

Оно што је и данас заједничко са тим временом јесте да се и даље код нас постављају теоријски концепти, који се касније имплементирају у земљама водеће технологије, као што је Јапан. Тако је на пример, први вештачки ходач у теорији постављен у Србији, направљен на „Waseda“ универзитету у Јапану. Тај принцип се и даље користи, оно што ми данас можемо овде, јесте да некако „продамо“ нашу памет, на пример неке алгоритме за роботе које овде осмишљавамо, извозимо односно дајемо на употребу неким силама водеће технологије, као што су Немачка, Француска, Јужна Кореја, Јапан и Америка.

Да ли у Србији постоји перспектива у бављењу овом научном дисциплином?

У Србији и уопште у земљама у развоју, људи са великим потенцијалом уписују инжењерске дисциплине, а у развијеним земљама они најбољи махом одлазе на медицину, право, менаџмент и економију вођени добром зарадом у тим професијама, што код нас није случај. Управо таква „клима“ даје погодно тле за бављење роботиком и уопште инжењерским дисциплинама у Србији, што се огледа у повећању броја студената на катедри роботике.

Колико наша држава препознаје значај развоја ове области?

Роботика је само једна од области чији развој није препознат као значајан од стране државе. Недостатак институционалне подршке, када су у питању пројекти у области роботике и у другим инжењерским областима, надокнађује се сарадњом са иностранством, као и конкурисањем за неке европске пројекте. Оваква сарадња нам омогућава да живимо у својој земљи, а да се бавимо интересантним стварима на доста високом нивоу. Развој ове области препознаје и индустрија, лабораторија за роботику је у последње две године добила донације од 11 компанија.

Резултати у области роботике у Србији као и сарадња са индустријом би била још боља уколико би постојала институционална подршка, која би се огледала у просторијама које недостају, јер су лабораторије попуњене, а повећан број студената у овој области не олакшава ситуацију.

На који начин се у Србији подстиче увођење нових технологија?

У Србији нема подстицаја за увођење робота и нових технологија у производњу, чак се појављује и врста контрамере. Дају се субвенције за запошљавање људи на простим, манипулативним задацима, које би требало да одмене роботи, нова технологија. У том случају ако произвођачи добију могућност од државе да им неко покрије та радна места, немају разлога да улажу у нову технологију. Самим тим, не форсирањем нових технологија, губи се и инжењерско знање. Производња заснована на високим технологијама је потребна да би се наши инжењери обучавали, да би постали бољи и конкурентнији на тржишту.

Многи људи страхују од развоја роботике, у многим филмовима се тај развој представља као крај људске врсте, односно тренутак када роботи почињу да владају људима. Да ли је развој роботике у јавности представљен у правом светлу?

Најчешће је заступљена бојазан да ћемо остати без радних места. Међутим, нешто слично се десило и са увођењем персоналних рачунара у ширу употребу. Тада је, такође, владала бојазан да ће многа радна места нестати. Оно што се заправо десило, јесте промена структуре радних места, тако да је данас готово 80% – 90% радних места директно у вези са компјутером. Тако нешто слично се очекује и са даљим развојем роботике. Промена структуре радних места, али и отварање нових, која ће можда дати још неке веће могућности. Оно што је битно јесте да та радна места која се мењају, јесу управо они послови које човек не жели да ради, монотони задаци, тешки и опасни послови, тако да је то бенефит од увођења робота. У том смислу роботика као наука је намењена да помогне човеку и одмени га у условима неповољним за рад, као што је на пример зрачење. Значајни су и у медицини и хирургији – систем „Давинчи“ који омогућава операције са удаљеним приступом, затим терапијама са децом оболелом од аутизма, у рехабилитацији омогућава да један физиотерапеут управља са неколико робота и тиме истовремено збрињава више пацијената, чиме се превазилази проблем мањка физиотерапеута.

Што се тиче развоја роботике, опасно може бити када таква технологија дође у посед неких опасних људи, али сама технологија је нешто што нам само може бити од користи.

Када говоримо о роботици у свету, на „Future Investment Initiative“ у Саудијској Арабији 2017. године представљен је хуманодини робот Софија, први робот који је добио држављанство неке земље, у овом случају Саудијске Арабије. Овом приликом робот је одговарао на питања новинара. Будући да Дејвид Хенсон (творац робота) предвиђа да би Софија могла да досегне самосвест у наредних неколико година, колико је заправо могуће да је Софија сама одговарала на питања новинара?

Представљање овог робота том приликом је заправо једно уиграно позориште. Не ради се ту о некој вештачкој интелигенцији да је робот Софија могао да разуме шта је новинари питају. Ми смо имали једну веома сличну „представу“ током 2012. године у оквиру манифестације „Дани будућности Роботика“, коју су спровели заједно Електротехнички факултет и Центар за промоцију науке. На најави тог догађаја смо извели „Нао“ робота са Института Михајло Пупин, који је по сличном сценарију одговарао на питања новинара. Та питања су унапред била спремљена и један студент је за време те „представе“ седео иза сцене и када је модератор поставио питање роботу, студент је притискао дугме и репродуковао одговор. Управо такав сценарио је коришћен и када је хуманодни робот Софија у питању.

Свакако један од главних циљева коме се тежи у роботици јесте да вештачка интелигенција досегне тај ниво да роботи буду у нивоу са људима. У том смислу се говори о тачки сингуларитета где ће роботи постати свесни да су супериорни и да им људска врста не треба и да ће сами себе моћи даље да унапређују.

Према Вашем мишљењу колико смо близу томе да вештачка интелигенција досегне ниво људске интелигенције?

По мом мишљењу смо врло далеко од тога. Врхунац је био 1996., односно 1997. година, када је „Ај – би – емов“ рачунар „Дип блу“ победио Каспарова – тадашњег првака света у шаху. Од тог тренутка нисмо много одмакли, и даље се та вештачка инетелигенција своди на претраживање велике базе података, симулирање коначног броја сценарија и избор најбољег могућег.

Подсетимо, 14. фебруара 2018. године је затворена изложба поводом рођења хуманоидне роботике, односно 50 година од настајања лабораторије Интитута Михајло Пупин, лабораторије за роботику, која је најстарија у овом делу Европе. Она се шездесетих и седамдесетих година XX века прославила „Београдском шаком“, првим активним егзоскелетом, прве потколене протезе и то су била истраживања која су била водећа е само код нас, него и на светском нивоу. Финансирана су од стране Америчке научне фондације. Чак су и страни научници боравили у нашој земњи и радили на овим пројектима.

„Београдска шака је прва вештачка протеза шаке, која је могла да изврши два хвата, савијање у песницу и хватање са испруженим прстима. Никада није заживела као део људског тела, али представља претечу свих данашњих протеза. Њен значај огледа се и у томе што је била у Музеју технике у Бостону, граду који је познат по факултетима као што је „Харвард“, „Ем – ај – ти“, који су у роботици једни од најбољих на свету“, рекао је доц. др Коста Јовановић.