Студентски радови

Река која живот носи

19. април 2017.
Бојана Трифуновић

Репортажа о селу Тврдојевац

Мит о мирној реци која зна да у ненадане часе подивља

Само ретки знају пут до Тврдојевца. До њега се долази стрмоглавом стазом, обасутом високом густом шумом. Пут који пролази кроз село је познат под називом „Жути пут“. Управо тако га зову, јер је једне године јесен потрајала дуже, да је већ дошла зима, а пут је и даље попримао жућкасте нијансе. У шуми, поред пута налази се велики број лисичијих јазбина, јер је село познато и по лову на лисице и друге дивље животиње, које се могу видети са пута. Сваки домаћин у Тврдојевцу поседује пушку, а у двориштима се могу уочити крзна од лисица и зечева разних боја закачена на греде. Већ се изјутра чује понеки цвркут птица, и петао да означи да је време спавања завршено. У позадини се чује жубор реке Убаче, која се улива у реку Тамнаву на Убу. Село се налази петнаестак километара удаљено од Уба и сви сељаци петком одлазе тамо, како би продавали своје домаће производе, почев од сира, млека, пршуте, чварака па до разног поврћа. Од тога они живе и хране своју породицу. Већина сељана се купа у реци и доводи стоку на пашу. Река дубине два метра, ширине седам метара на први поглед не делује опасно. Међутим сељани су једини сведоци да река може однети драгоцене животе, и да је то већ неколико пута урадила. Река немилосрдно носи не само људске животе, већ и животињске. Карактерише је брз и вијугав ток. Сад како је први дан пролећа, одише мирноћом. Иако није пуно дубока, већина људи не зна да се вирови могу формирати и на малим дубинама. Вир може бити различите величине и брзине, али по својој снази може удавити живо биће. Мит каже да особа која уђе у реку, у јесен или у пролеће, не зна се тачно који датум, јер се не дешава увек на исти, изгуби живот.

Бити у том селу на први дан пролећа чула сам једну од тих прича. Сви домаћини су били гостољубиви. Главна гозба се припремала код Мирослава, једног од највећих нежења у селу који живи близу реке и користи је за наводњавање баште. Висок насмејан човек осредњих година, дуже црне косе у плавом комбинезону са цигаром у устима поприлично је био добро расположен, а поготово за тужну причу коју река прича. Гозба је била сачињена од природно прављене кокошије супе, куване пилетине и печења. Уз јело обавезна је била ракија од шљиве и пиво. Мирослава бије глас да је женскарош те да је бачена на њега црна магија и да су се његове љубави несрећно завршавале. Буцкастије лице, са ожиљком и борама на челу говори да тај човек иза себе носи тешку причу. Док се пило и јело, у позадини је и даље жуборила река. Мирослав живи са мајком Десом, која се последње две године тешко креће и слабо види. Стара жена, кратке, црне коврџаве косе највише времена проводи у загушљивој кухињи спремајући храну за сина и њу. Цео дан проводи у кући. Испричала је своје виђење мита које кружи кроз село. „Све је почело од Светог Макивија, који је казао да се тог светог дана не улази у реку. Три девојке су се успротивиле и нису веровале свецу. Рекао је да ће се две удавити, а трећа остати жива како би касније испричала шта се десило. Девојке су одлучиле да искушају свеца и остала је велика трагедија и бол за њиховим животима. Касније је река носила како ветар дуне. “ На крају је додала да су Макивије велики верски празник, и да с времена на време старији људи после тешког и напорног дана дођу да се одморе крај реке и уживају у својим разговорима и смеху. Без обзира на тужну причу коју носи Тврдојевац, сељани су се показали као добри домаћини, великодушни људи, који су пре свега орни да раде са осмехом на лицу.