Студентски радови

Прљава, а чиста

9. децембар 2011.
ancisever

На Лазареву суботу или Врбицу обичај је да се деци купи нешто ново, па се у народу каже “Удесио си се ко’ за Врбицу.” Венчићи, звона, балони само су неке од ситница које малишани добијају од својих родитеља, бака, дека.

 У цркви Светог Владимира на Вождовцу служи се јутарња литургија. У црквеном дворишту, на степеницама седи Ленка. Она није дошла са неким ближњим, сама је. Проси.

Скупљених колена и погнуте главе певуши неку њој знану песму, гледа у даљину. Након звука звона она нагло устаје и трком одлази до црквених врата. Тамо ће вероватно пре добити новац него на степеницама иза цркве. Таласасту косу везује у пунђу и крсти се. Једино чисто на њој су очи, одело јој је умазано храном, прљаво, поцепано. Врата се отварају и људи почињу да излазе. Научена, скупља шаке и подиже поглед ка старијој жени, девојци, господину…Празне дланове прислања на умазано лице и почиње да плаче. Нико јој није дао ни динар. Тек када је пустила сузе једна госпођа пружила јој је неколико динара који су се просули испред ње. Она их сакупља и погледом захвалности гледа ка жени која одлази.

Девојчица се зове Ленка, има једанаест година и не иде у школу. Нема чисту одећу, нове патике, фејсбук као њени вршњаци. Има обавезу, а то је да сакупи најмање триста динара како би њена мама, млађа сестра и она преживеле. Често је мењала места становања, Нови Београд, Газела. Сећа се да су једно лето становали испод моста на Жаркову, каже да јој је тада било најлепше. Имала је доста другара са којима је волела да се игра. Међутим, пожар који их је задесио у октобру и када је до темеља изгорела њихова кућа, приморао их је да напусте Жарково.

Данас је дошла раније. Празник је, нада се да ће зарадити више.

“Мама је јуче правила венчиће и ја сам јој помагала. Прошле године нисам умела, али ове сам научила да правим без њене помоћи. Баш су лепи…”