Оловне речи Мања Вукотића који се као новинар калио у свим режимима

„У новинарству нема места за нестабилне, колебљиве, кукавице, лажљивце, фолиранте и ситне политиканте“

 Човек са више од пола века дугом новинарском каријером и милијарду и 700 потписаних новинских примерака као уредник разговарао је са студентима друге године новинарства на Факултету политичких наука током гостовања и представљања своје нове књиге „Оловне речи“. Манојло Мањо Вукотић као главни уредник водио је „Борбу“, покренуо је прво „Блиц“ а затим и „Глас јавности“ где је био и главни уредник. Био је генерални директор и главни уредник Компаније „Новости“ до 2013. године. Напокон, основао је издавачку кућу Вукотић медија. Уводну реч имале су проф Неда Тодоровић и проф Сања Домазет. Заједно са Вукотићем гостовала је и главна уредница Вукотић медија Дубравка Вујановић.

Шта се то десило 13. априла 2013. па сте дефинитивно одлучили да напустите „Новости“ заједно са колегиницом Вујановић?

    Преломила је политичка атмосфера у којој је притисак власти био све већи. Почели су се постављати захтеви са ким ћу радити интервју и које теме би требало обрадити што је ван мог уређивачког поимања. Више није било простора за слободан рад на какав сам навикао. Убрзо су дошли разни прелетачи у редакцију и одједном се јавила идеја да се подели моја функција на главног и одговорног уредника. Циљ убацивања партијских људи у редакцију очигледно је био да се цео систем наруши изнутра. Први састанак управног одбора почео је тако што ме је нова чланица одбора питала зашто сам објавио књигу Жарка Лаушевића и да ли сам је прво прочитао пре него што сам је објавио. Иначе, прочитао сам је шест пута док смо радили на њој. Госпођи је засметало то што се, по њеном мишљењу, није довољно покајао.

Да ли би данас било лакше покренути нов лист или извући „Блиц“ и „Новости“ из таблоидног блата?

    У овом тренутку не бих ни покретао новине док се не промени цео систем, атмосфера у друштву и саме околности. Са „Блицем“ је било теже, јер сам са њим стартовао од нуле са једним потпуно новим концептом. То је био један коктел озбиљног и лаког штива, ту је било и политике али и моде и исхране. Ако гледамо то време, онда је „Блиц“ био нешто потпуно ново, оригинално и свеже, не само по концепту, већ и по уређивачкој политици, структури, темама, по опозиционом ставу. „Блиц“ је у тренутку побуне против избора 1996. године извештавао онако како је било и то је нешто што је „Блицу“ донело читаност и престиж. „Новости“ су традиционално биле радничке новине. Временом, нарочито када сам се ја поново вратио у „Новости“, а то је било 2000. године требало је вратити „Новости“ из тог радничког, сељачког склопа у неке модерније, демократске, отворене новине. Од укупно дванаест година колико сам био уредник тих новина, девет година „Новости“ су имале већи тираж од 200.000 примерака. Данас „Новости“ и „Политика“ заједно немају 80.000 продатих примерака што је поражавајуће. Те 2000. потпуно непланирано требало је све правити и радити из почетка јер је новинарство било потпуно нарушено. Замислите да имате 300 новинара у кући а само 20 верује у нову демократију. Ја сам им тад рекао: Не морате веровати у Демократску странку али верујте у новинарство и вратите се коренима!

 Кажете да је тираж „Блица“ растао јер сте објективно извештавали. Зашто данас не расте тираж „Данасу“ или гледаност „Н1“ који покушавају да извештавају објективно? 

    Видите, на самом почетку приче у „Блицу“ свега две стране биле су посвећене политици. Међутим, када су кренуле демонстрације против избора ја сам се сукобио са власницима јер на две стране није могла да стане Србија која је на ногама. Послушали су ме па смо демонстрацијама посветили целих 6 страна. У том тренутку се писало да се пет хиљада наркомана и педера ваља Теразијама а ја пишем истину да 100.000 незадовољних људи шета Београдом. Нама је радакција тада била у Београђанци па смо све то и сами гледали одозго. Без обзира што је „Данас“ опозициона новина они никада нису успели да направе велики тираж. Ако ме питате зашто, рекао бих зато што су их слабо уређивали. Опозиционе новине треба да имају опозициони став према свему, што значи да можете да нападате и кич у култуи и слично а не само поједине на власти. Никада не смете да дозволите да новина нема добре спортске стране, добру економију, кухињу… Вероватно и најважније је да ви као опозициона новина морате да имате свог политичког противника. У чему је страх? Ви сте у обавези да имате обе стране.

Да ли мислите да је проблем у данашњем новинарству мањак слободе избора или то што је толико директан удар на егзистенцију новинара?

    Те две ствари иду заједно. Ако вам је затворена слобода писања онда од новинарства нема ништа. Политика много утиче на то какве ћете имати новине. Ако погледате данашње новине и ситуацију са тиражима новина онда је то катастрофа какву српско новинарство не памти последњих педесет година. Ја сам у време Милошевића уређивао „Борбу“ која је проглашена за најслободније новине на Балкану. У то време независне новине имале су веће тираже чак и од тадашњих државних новина. И за време Броза било је боље него данас. Постојале су две ствари које не смеш да дираш: Броз и ЈНА. Ми смо зато скидали партијске комитете и министре јер није било затварања и претњи као последњих месеци. Није било прозивања новинара по имену. Ако ви кажете да ја морам да слушам власт онда то више није новинарство. Ако слушате власт, нема новина! Новинарство подразумева слободу, слободу мисли и говора, ако немате новине у којима то можете да радите онда се тешко можете бавити новинарством. У новинарству не могу да буду људи који су нестабилни, колебљиви, кукавице и лажљивци, фолиранти и ситни политиканти. Новинарством могу да се баве поштени људи, људи са моралом и ставом.

Кажете да је за новинара битно да буде поштен и да не буде кукавица, мада данас је све више негативних примера. Како ми млади новинари са доста мање искуства од Вас са тим да изађемо на крај а да не постанемо и сами кукавице?

    Ја мислим да се морате борити за оно што сте научили на факултету. Опредилити се за новинарство значи определити се за врло поштену професију која је и лепа и изазовна. Правила новинарства морају се поштовати и то је професија која захтева високу етику. Како сад да уђете у ове редакције не смем да вам кажем. Кад бисте ме питали у коју редакцију данас да одете, на чија врата да закуцате, моја несрећа је што бих морао да вам кажем да је тешко покуцати на та врата уколико не прихватите да узмете партијску књижицу и будете поданик. У ово време тешко је наћи редакцију у којој бисте имали простора да се часно и лепо борите за оно што професија диктира.