Из насеља Војводе Влаховића: Београде, срами се!

На само 15 минута од центра поред гондола, новогодишње скупе расвете, великих пројеката и обећаног метроа она мање лепа страна престонице

 

Окретница аутобуса 26 у Браће Јерковић и црвени комби, евентуално бели облепљен рекламом за Др Еткер – Квалитет је најбољи рецепт, који радним данима иде на 15 минута а викендом на пола сата. Судећи по броју људи који чекају на станици најбитнији корак је ући, односно угурати се унутра. Они мало мудрији возе се пар станица више како би ушли на окретници на Медаку и заузели своје место уз мање муке. Они мање довитљиви приморани су да се гурају, газе, свађају, вичу, гунђају, прескачу једни друге. Цео овај поступак заправо и не изгледа толико компликован јер путници у овом процесу слагања у комби увежбани су баш као пред представу која се изводи већ дуго. Неко опсује, некоме звони телефон (просто добијете жељу да се зањишете у ритму звука), неко прича себи у браду али сви су успешно унутра и возач може да крене! Одмах иза возача на поцепаном папиру са свих страна измрљаним словима пише: Поштовани путници очитајте вашу карту. Једна старија жена размахала се својом Бус Плус картицом: „Ево ја увек откуцам!“ На шта ће возач: „Свака Вам част, госпођо! Да виде ови у дирекцији да се неко и вози овим превозом, они сад мисле само једно се вози!
maxresdefault

Нигде нема никаквог знака који би макар наговестио где је то насеље Војводе Влаховића, само се од окретнице аутобуса 26 протеже узак пут. Међутим, и те како има знак за вртић Маза и Луња и салон лепоте. Поред дома за стара лица, који је са десне стране, са леве стране протежу се виле ограђене каменим оградама и осигуране будним оком камера, ту и тамо понекад неко вирне из знатижеље да сазна ко ли ту живи. Кад су рупе на путу постале учесталије, а возачу се очигледно смучило да их плешући улицом лево-десно заобилази чу се туп ударац и ломљава стакла. Путници поскочише, узвртеше се… Возач заустави комби и загледну огледала са једне стране, друге стране и настави даље: „Није ништа људи, само ретровизор!“ Један дечко се држао за главу.
Аха, значи ноћас у један си била заузета, да да, сигурно је како ти кажеш… Ето слушао сам неку музику па ми је дошло да те позовем ал ти си била заузета и могу мислити како. Не не, све ми је јасно, све сам чуо. Ајде ћао, радим, кажем ти сад сам ја заузет, ћао“ , кад је возач одложио телефон већ су се издизале прве силуете зграда. На првој станици Војводе Влаховића 1 изашло је отприлике пола путника те је коначно могло и да се дише. Међу том половином и две госпође, рекло би се мајка и ћерка, са колицима за пијацу, замоливши неког добровољца да им помогне. „Е што ми ове две данас направише проблем са овим колицима, људи моји! Због њих ја касним, ето само због њих. Седоше ту и сад сви треба да прескачу преко њих две и њихових колица. А није да иду једном седмично као сав нормалан свет, него сваког Божијег дана вуку ова колица!“ На кратку возачеву исповест већина преосталих путника суптилно климну главом.

 

                        Где год нађеш згодно место ту зграду посади

53760962 286971035552847 4358853014677618688 n 768x1024

Зграде беле, беж, браон, недефинисаних боја…како је коме одговарало такву је фасаду стављао. Са терасом, без терасе, у фази градње, завршене… можете да бирате. Читаво насеље је помало и градилиште: отпад са градилишта на све стране, на сред улице мешалице а где год је било које празно парче земље ниче нова зграда- штета да буде празно! Испред самониклих зграда простора за паркинг нема. Да, самониклих, није грешка, јер на градилишту нити пише ко је извођач радова, ко архитекта а ни ко је инвеститор. Тражити паркинг место и контејнер испред зграде било би луксуз.За три године колико живим овде ја тротоар готово да видела нисам“, говори мештанка Мирјана Мимица. Кола на тротоарима, раскрсницама, улазима зграда, крај контејнера… како је коме било згодно он је ту своје превозно средство и оставио. У неасфалтираној улици (заправо мало мање од пола улице, остатак су завршили прошле године) која се пружа од Максија у камење пободена табла са натписом: НЕ ПАРКИРАЈТЕ ВОЗИЛА!!! СУТРА ПОЧИЊУ РАДОВИ!!! Тик до табле паркирана сива Шкода октавија. Неколико њих фотографише, гледа, неки се и крсте. Мало изнад и са једне и друге стране две апотеке: Ната плус и Сашка плус. Са друге стране Максија Миркин шпајз- продавница здраве хране. Испред једна жена (очигледно Мирка) јадала се другој како су јој недавно обили радњу и опљачкали: „Срећа па нису имали шта ни да узму!“ Испред Максија, са кесама у рукама, сјатило се њих десетак. Не могу се ишчудити одакле опет толико смећа кад су пре две недеље заједно очистили цело насеље. А травната површина испред Максија све је била само више не травната. То је сад личило на вишенаменску депонију. Улични пси и птице су уживали. На самом улазу у Макси двојица у радничким оделима развлачили су по два пива јер нема се пара за више – срећа у несрећи.

Ничија земља

Цело насеље смеће баца у шест контејнера који су им успут, а у које увече не може више ни игла да стане па смеће испада а све то зачине сакупљачи секундарних сировина који узму шта им треба остало оставе поред контејнера, окрену се и оду, а улични пси одраде остатак, то јест развлаче смеће“, објашњава мештанка. А то изгледа овако: на ком је год дрвету могла да се завијори по која кеса она се и завијорила, око тротоара (ако игде и угледате тротоар, наравно, јер је претворен у паркинг) само коров и опушци, у најближе грмље бачен шут и све остало што више није било од користи за градњу, испред продавнице и апотеке смеће у кесама (очигледно је било успут ту оставити), испод прозора пелене а као бонус на врху насеља ко д 57А у трави, ни мање ни више, него клозетска шоља! На све то додајте да се улице овде углавном не перу јер, како из ЈКП ГРАДСКА ЧИСТОЋА пишу у мејлу, у једном делу насеља не постоји потребна инфраструктура (сливници) како би вода отицала после прања, док се остатак одржава четири пута годишње. „Сва срећа што киша лије одозго, подругљиво коментарише мештанка, кад сам приметила возило градске општине Звездара (један део насеља иначе припада Звездари а други Вождовцу), на питање хоће ли неко из општине да се побрине за ово насеље, јер ово више није нормално, службеник који је нешто фотографисао, одговорио је са – Ма, ајте молим Вас, мислим да председник општине ни не зна за ово насеље!“

Између ватромета и срама

 Ноћ се полако провлачила између зграда и низ улице, а тамо негде иза ВМА преплитале су се плава и црвена у безброј нијанси. А онда је светлост побеђивала таму прозор по прозор, стан по стан. Навлачили су завесе, спуштали ролетне и вукли децу за рукав да уђу унутра јер фини преговори су пропали. Са паркинга и даље се чула дечија граја помешана са псовкама једне старије госпође неколико спратова изнад и упозорењима да је време за одмор и да то није место за играње. Испред броја 47 заливали су млада тек посађена црвенолисна стабла. Ланчани лавеж паса одјекивао је насељем. Са десне стране кад силазите допире чаврљање из баште јединог кафића. Мало ниже у пошти жена је незадовољно гунђала јер није могла да подигне новац: „Кад треба да узмете паре онда сте фини, а кад треба да дате онда нема!“ Десно кладионица а лево знак за спа центар и базен у који да бисте ушли треба вам за српски просечан џеп мало скупља улазна карта. 

И још, ако сте праве среће, кад се ноћ увуче и у најзабаченији кутак, присуствоваћете ватромету у част још једне самоникле која отвара своја врата поносним будућим станарима, поносним Београђанима! Онда се златна светлост разлије по парчету неба и испреплиће са тамом што носи речи мештанке: „СРАМИ СЕ ГРАДЕ!“ Речи су троме и вуку се споро, завлаче се у сваку пору овог града на води, а ако буду упорне можда и стигну на праву адресу.

 56226091 2262251597361053 3445433489384538112 n