Од режисера, преко глумца, до „народног учитеља“

Бранислав Бранко Милићевић, познатији као Бранко Коцкица, глумац је који се прославио у представама и емисијама за децу. Такође је редитељ и писац. Већ више од три деценије, генерацијама уназад, деца, тј. „другари“, како он воли да их зове, одрастају уз њега и са њим.

Позориште:

Рођен је 3. априла 1946. године у Земуну, већи део детињства проводи у Панчеву, а након првог разреда основне школе са породицом се сели у Зрењанин. Од малена је био везан за позориште. За то је заслужан пре свега отац Михаило. „Глумио сам одувек. Мој тата је био глумац, а становали смо на десет метара од позоришта. И нормално, кад год је за неку представу била потребна беба, узимао је мене, тако да сам практично био на сцени и пре него сто сам знао за себе.” Међутим, глума није била његова амбиција. „Желео сам да постанем редитељ.” Са осамнаест година почиње да ради у Зрењанинском позоришту као прави глумац. Како га идеја о режији не напушта, одлази у Београд на Факултет драмских уметности. Покушај да упише режију био је неуспешан. Две године након тога, 1966, полаже пријемни испит на Факултету драмских уметности у Београду, одсек глума, и успева да упише код професора Миње Дедића. За идеју о сопственом позоришту „криви” професора Историје позоришта, Бајића. „Он ме је заразио да направим позориште. Искрено, тада ми позориште за децу није падало ни на крај памети. Циљ ми је био приватно позориште за одрасле, али и Холивуд или Бродвеј.” У међувремену добија ангажман у Атељеу 212 и са тадашњом девојком, а садашњом женом, редитељком Светланом Цецом Алексић прави представу „Хамлет у подруму”. Идеја о дечијем позоришту је дошла сасвим непланирано. „Хтели смо да организујемо сопствену трупу. Дошао сам на идеју да направимо позориште за децу не би ли лакше добили салу, а да касније радимо за одрасле.” Тако је 1977. године у Зеници, граду у Босни и Херцеговини, настало „Путно позориштанце Пуж”, а прва изведена представа била је „Бранков урнебес”, која је и дан данас на репертоару „Пужа”. Тек након десет година, 1988, „Пуж” престаје да буде путно позориштанце, добија „кућицу” и остаје само позориштанце. Тада је премијерно изведена представа „Откачена балерина”, која је, такође, и даље на репертоару. „Пуж” се „скрасио” на Врачару, у улици Божидара Аџије (данас улица Радослава Грујића) број 21. Бранко за своје позориштанце каже да је „витамин за душу”, а да је човек „позоришно биће”.

Музика:

Поред позоришта, Бранко се окушао и у музичким водама. Наиме, када је имао седамнаест година, основао је са братом Александром и још пет другова бенд „Електрони“, у којем је свирао бас гитару. „Прво смо свирали искључиво „Шедуозе“, а када су се појавили „Битлси“, почели смо и њихове ствари. Свој први аутомобил, половни „спачек“, купио сам управо са парама зарађеним од свирке.“

Телевизија:

Бранко је аутор једне од најпознатијих дечијих емисија на нашим просторима. „Коцка, коцка, коцкица“ емитована је на Телевизији Београд читаве две деценије, од 1974. до 1993. године, па затим поново од 2005. Снимљено је и емитовано више од 250 епизода. „Свестан сам да је „Коцка, коцка, коцкица“ утицала на формирање личности мале публике и то ме испуњава великом радошћу. Није било лако, снимања су трајала данима, данас се дечије емисије праве за један дан или се уопште не праве, што је јако тужно.“

У млађим данима глумио је у серијама и у преко двадесет филмова, од којих је најпознатији „Ужичка република“. Данас не види себе на малом екрану. „Сувише сам познат као Бранко Коцкица. Сви ме идентификују само са Бранком Коцкицом, а то може да представља проблем.“

Књиге:

Бранко је аутор две књиге позоришних прича: „Пет комада, дечијих комада“ и „Седам комада, дечијих комада“. Али написао је и две књиге за одрасле. Једна је „Приземљена срећа“ – приручник за употребу живота. „Књига „Приземљена срећа“ говори о смислу живота и по жанру је „примењена филозофија“. Посветио сам је свима онима који су гледали емисију „Коцка, коцка, коцкица“, јер сам на тај начин желео да им кажем најбитније о смислу живота и срећи што нисам могао кад су били мали, јер ме не би разумели.“ Друга је „Мала мушка антологија“, збирка изрека, афоризама и пословица. „У тој књизи је само један афоризам мој, стоји одмах после Шекспировог „О, слабости, име ти је жена.“ и гласи „О, слабости, име ти је муж.“.“

Остало:

Изјашњава се као политички неутралан, чак не жели јавно да каже ни за који фудбалски клуб навија. Међутим, то га није спречило да се на првим вишестраначким изборима у Србији кандидује за посланика у Народној скупштини, као независни кандидат на локалним изборима у општини Врачар. Нажалост, није изабран. „Верујем да бих као политичар могао више да учиним за децу. Штета што данас више не постоји могућност независног кандидовања.“

За себе каже да је праведан; алтер-его му је Џон Ленон; на вечеру би, да може, позвао Адама и Еву, Исуса, Шекспира и Теслу; омиљена емисија му је временска прогноза; волео би да проба банџи скок; себе описује као „народног учитеља“. На питање у кога или шта верује одговара: „Верујем у Бога и исто тако верујем да Бог нема појма да ми постојимо.“

„Та-та-та-тира!“