Студентски радови

U Kini gledaju Valtera i “Most“

6. децембар 2011.
dimitrijepusic

                                                   У Кини гледају Валтера и „Мост“

                Више од 1,6 билиона Кинеза широм света у сњби носи једно исто осећање, то је осећање о националној припадности. Наима, где год се они налазили, у Србији, Америци или Кини, они су део најмноголјудније земље на свету.

                Неко ко први пут чује разговор Кинеза на улици, доживљава то као расправу, међутим то је њихов уобичајени  разговор. Ненавикнутом уху понекад то личи на свађу.

                Продавци на бројним баѕзарима су прилично агресивни, поготово према странцима.

                Сце су то типични примери источњачке културе.

                Ханчоу је град на југу Кине, који се налази на два сата вожње од Шангаја. За разлику од мегалополиса као што су Пекинг и Шангај, Ханчоу карактерише доста мирнији живот. Колико је то велики град, најбоље говори чињеница да је по броју становника већи од Србије. Клима је типична за јужни део Кине, велика влажност ваздуха током целе године и изузетно спарна лета. Да ли због угледа бивше Југослације или због Титове посете овом граду, углавном у Ханчоуу су и данас популарни филмови: „Валтер брани Сарајево“ и „Мост“. Кинезима смо познати по Бати Живојиновићу, црвеном вину, ракији, српским фудбалским тренерима који су радили у Кини и осталим нашим брендовима.

                Први утисак који Ханчоу оставља на посетиоце је да су становници, као и сви Кинези, вредни и  марљиви радници. То се да видети после само неколико дана проведених у граду. После 22 часа, видећете само неколико осветљених прозора на зградама. Свако јутро око 6 сати ујутру они доручкују, ручају око поднева, а вечерају око 18 часова. То је устаљени ритуал који важи за целу Кину. Време између оброка намењено је раду.

                Главна улица у Ханчоу јесте Х` Фан Ћие. Дуга је око 200 метара. Са леве и десне стране налазе се продавнице са сувенирима и храном. Зграде у њој су саграђене у традиционалном кинеском стилу, па одају утисак као да се налазите у средњовековној Кини. Све продавнице раде до 6 поподне. После тога на располагању вам стоје само ресторани, кафићи и бутици.

                У Ханчоу можете пробати најразличитија јела која нама изгледају доста егзотично. Ево неколико примера: чорба од змије је једна од скупљих јела коју не можете добити у свим ресторанима; делови маслиновог дрвета; бамбус; „смрдљиви“ сир од соје и многа друга. А ако вам се то не свиди, ту је безброј ресторана западне и европске кухиње.

                Национално пиће у Кини је чај, па се у Ханчоуууместо кафића, који су уобичајени у Београду, срећу бројне чајџинице. Ту можете попити зелени чај за 10 јуана (100 динара), а можете попити чај „вулунг“ за 80 јуана(800 динара). Кинези чај пију уместо европског еспреса, што не значи да у Кини не можете попити и кафу, али само у иностраним кафицима попут „Старбакса“ или „Коста кафеа“. Што се тиче алкохолних пића, највише се пију пиво, црвено вино и ракија од пиринча.

                У Ханчоу постоје тржни центри у којима се продаје врло јефтина роба. Ту се можете обући за 50 јуана. Све што је потребно јесте да овладате вештином ценкања са локалним продавцима. Када виде да сте странац, понудиће вам троструко већу цену од реалне вредности робе. Поред тога, Кинезима је мање битно за колико новца ће продати неку ствар, битнија им је количина продате робе. Исте ствари можете наћи по десетоструко скупљој цени у бутицима, али је разлика у томе што су оне брендиране.

                Можда вам неће пријати агресивност продаваца који ће вас јурити, вући за руку и спуштати вам цену све док вас не примора да купите. Када то доживите други или трћи пут, непријатност се претвара у забаву. Али боље је да прођете кроз ту непријатност, него да при повратку кући жалите што нисте купили бар још пар ствари по јако повољној цени.

                Ноћни изласци почињу око 20 часова и трају до поноћи. Док ми већину алкохолних пића мешамо са кока-колом (црно вино, виски…), Кинези црно вино мешају са спрајтом, а виски са леденим црвеним чајем. Можда изгледа смешно, али док се у Београду људи тек спремају за излазак, Кинези се у то време враћају кући. Без проблема устају рано, не губећи цео дан у трежњењу и спавању. Уз ове две разлике, ноћни провод своди се на исто као и у Европи.

                У Кини се на градилиштима ради у три смене, што значи нон-стоп. Људи који ту раде су углавном са села, па их преко дана често можете видети како спавају у метроу, чекајући своју смену. Тако штеде новац који би иначе потрошили враћајући се кући. Уколико би се наши радници угледали на Кинезе, замислите само коликом би се брзином обновио Београд!

                У непосредној близини нашег стана у Ханчоуу, за непуних месец дана никао је још један у низу облакодера, који би могли да се упореде са „Београђанком“.

                О менталитету Кинеза најбоље говори ситуација у којој се нашао мој брат. Он је при посети једном парку изгубио торбицу са пасошем, новцем и телефоном. Ми смо нервозно јурили по парку, покушавајући да на местима кроз која смо прошли пронађемо макар пасош. Шта би друго могли да помисле људи из Србије, него да је украдено све!? Радник који одржава парк, и не погледавши шта се у њој налази, однео је чуварима који су нам љубазно вратили.

                Боравак у Кини ми је оставио пуно утисака које није лако преточити у речи. Најбоље је следити стару кинеску изреку: „Боље једном видети, него сто пута о томе чути“.