На српској политичкој сцени постоји више десетина активних политичких партија. Многе од њих у називу имају реч либерална, демократска, социјалистичка, левичарска, народна, напредна, а у манифесту им се можда и налази објашњење таквих назива. Али да ли у њиховој политици постоји идеологија? Да ли се либерална партија залаже за либералне вредности, а социјалистичка за социјализам? Где је левица, а где десница? Шта значи напредно? Постоји ли уопште разлика између национализма и либерал-прогресивизма, или се све суштински налази на центру, а само декларативно нагиње ка некој страни? Где је нестала идеологија?
Идеологија је сваки разложно повезан скуп моралних, економских, друштвених и културних идеја који је чврсто укључен у политику. То је основа моћи која треба да омогући победу тих идеја и може се схватити као легитимно средство освајања или очувања власти. Идеологије постоје од Француске револуције, а у Србији од 19. века и појаве модерне државе. Неке су се временом изгубиле, неке промениле, а неке потпуно очувале. Одређени теоретичари тврде да је падом Берлинског зида идеологија изгубила смисао, јер је либерализам ”победио” социјализам. Недавно јачање десничарских и левичарских струја у свету, уз слабљење политике центра и неопредељености, показују супротно. Идеологија свакако постоји у људима и њиховим вредностима, што показује и постојање разних удружења која спајају људе на основу идеала. Али, да ли идеологија постоји у политичким странкама?
”У страначким програмима има идеологије, али је проблем што су ти програми само мртво слово на папиру. Не само да бирачи и симпатизери не знају шта у тим програмима пише, већ ни чланство.” изјавио је Душан Вучићевић, асистент Факултета политичких наука. ”У Србији и иначе имамо проблем да странке декларативо заступају одређену идеологију, али да касније када дођу на власт не формирају и не спроводе јавне политике које су у складу са том идеологијом.” Вучићевић додаје и да бирачи не одлчују за кога ће гласати анализирајући страначка документа, већ процењујући веродостојност обећања лидера. Све то заједно има за исход потискивање идеологије у други план.
Како ово изгледа у пракси?
”Ако погледамо наше кључне политичке странке, оне које су у парламенту и власти у последњих 15 година, видећемо да оне нису програмске. Постоје одређени програми и платформе, лидери често о томе говоре, али кад видимо у суштини шта они раде, видимо да су то клијентелистичке странке, странке које су усмерене ка задовољавању одређених интереса, не само вођства и чланства, већ и оних који их подржавају. Ко год је у последњих десетак година био на власти од странака практично су водили исту политику.”, каже др Необојша Владисављевић, професор Факултета политичких наука.
У прилог овој тврдњи иду чињенице да су разне идеолошки опредељене странке брзо одустајале од својих програма уколико би пронашле неку бољу политику. Као пример за то имамо странке Г17 плус и Уједињени региони Србије које су званично за неолибералне реформе, док су у Скупштини водили државну интернационалистичку политику. Демократска странка наглашава да је странка левог центра, док су на власти водили неолибералну политику. Социјалистичка партија Србије је била део Владе која је смањила плате и пензије запосленима у јавном сектору, што је у супротности са левичарским идејама. Интересантан пример је и Демократска странка Србије, која је пре 10 година била проевропска и неутрална према НАТО савезу, док 2016. има конзервативна и националистичка опредељења. Да ли је могуће спојити различите политичке идеје?
Генерални секретар Српске лиге Горан Миленковић каже да се: ”Идеологија Српске лиге може окарактерисати као политика савремене деснице која је умерено оријентисана, али не увек у стриктним оквирима дефиниције тог појма, који се сматра релативно неодређен”. На питање да ли је могућа сарадња са странкама супротне опредељености, одговара да јесте ако је у питању добро Србије. ”Да би сви имали једнаку шансу за животни успех и квалитетан живот у Србији, потребно је применити одређене идеје и леве политичке оријентације, па би на пример у систему образовања држава требало да има већу моћ у односу на неке друге ресоре”.
Председник омладине Социјалистичке партије Србије Ђорђе Ђоковић такође сматра да је некад сарадња између идеолошки различитих странака реална опција. ”Сарадња је могућа када имате виши циљ који морате да постигнете, а то је за нас свакако чланство у ЕУ. Искључивост нам у томе свакако не би помогла. Када будемо на том нивоу уређења, бавићемо се мањим разликама у програмима. Али оно што бих нагласио је да је такво партнерство сада и у будућности могуће само уз међусобно уважавање. Фер партнерски односи су једино на шта пристајемо”.
На питање колико је СПС остао веран свом програму од оснивања до данас, Ђоковић одговара да: ”Обзиром на турбулентан период 90их, као и прилично проблематичну међународну политику коју је обележавао одређени сукоб са земљама Запада, Социјалистичка партија Србије је највећи заокрет у идеологији доживела 2008. године када смо се одлучили за пут Еврпске Уније. Тада је цело чланство морало да промени свест и окрене се будућности Србије која је свакако морала да буде део Европе. Тај пут подржавамо и данас.”
Идеологија посматрана са стране
Живот у социјалистичкој Југославији оставио је свој траг на грађане Србије. Идеја комунизма је за неке оставила горак, а за друге сладак укус. Држава која је била уређена по јасним идеолошким принципима у много чему се разликује од ове данас. Сада не знамо којом се конкретно идеологијом води наша Влада, јер је углавном сачињена од различитих странака са супротним програмима. То може да буде и добра ствар, јер су у Скупштини заступљени интереси различитих групација. Одређени тренуци у функционисању државе захтевају заједничко деловање политичких чинилаца без обзира на идеологију.
Све то је довело до ситуације где грађани не размишљају о идеологијама, осим кад се са носталгијом или кнедлом у грлу сећају Југославије. Сада су речи левица и десница промениле своје значење, углавном утицајем медија и спољниx фактора. Левица у изопаченом смислу значи укидање приватног бизниса, а десница позив у нове ратове.
”Идеологија деснице често се злоупотребљава у политичкој комуникацији. Како идеологија денице има неколико облика, политички противници на дневном нивоу често идеју деснице своде на њен најбруталнији облик, а то је екстремна или ултра десница. Разлог је најчешће у недостатку аргумената и збуњивању и одвраћању потенцијалних бирача од десно оријентисаних политичких странака претњама глађу и ратовима, што у Србији има одређену тежину.” , објаснио је Миленковић из Српске лиге.
То је, између осталог, разлог због ког неке политичке партије избегавају да се декларишу као десница или левица. Користе се популистички изрази, у говорима се малтене ништа конкретно не каже, само се понављају општа места као што су напредак, будућност, бољи живот, победа, Србија. Као пример тога могу се узети билборди Српске напредне странке пред изборе 2016. ”Србија побеђује”. Кога то тачно Србија побеђује и у чему? Демократска странка је на локалним изборима имала слоган ”Звездара ради”. Нисмо сазнали шта то Звездара ради и где, већ смо добили нова предизборна обећања у којима не пише ништа конкретно.
Као одговор на ово може се јавити потреба да се изнесе јасан план јавних политика у наредном периоду, у склопу предизборне кампање. То су урадили покрет Доста је било и коалиција Двери – ДСС. Ипак, као да се створио контраефекат, односно када бирачи виде манифест написан на 7 страна, или економски план у снимку од сат и по времена, брзо ће одустати од анализе уз мисао ”политичари само причају у празно”.
Интересантан феномен је Српска напредна странка, која је на претходним изборима освојила 48% гласова, а нема јасну идеологију. У њиховом програму пише да су ”политичка организација јасног демократског опредељења”. С обзиром на то да демократија као основа постоји у скоро свим идеологијама, питање је остало неразјашњено. Вучићевић каже да: ”Ситуација са СНС-ом није неочекивана. Они се понашају као класична ”кеч ол” (catch all) партија која се налази на власти и која рационално процењује да велики број гласача може да одржи само ако не инсистира на идеолошкој различитости”.
”Што је одређени политички ентитет даље од власти, има већу слободу и димензију своје идеологије, а доласком на власт она се скоро потпуно ограничава због разних околности, пре свега капитализма на глобалном интересу”, закључио је Миленковић.
Поставља се питање – да ли је боље не причати ништа и немати идеологију, или је јасно представити уз ризик да неће бити прихваћена?
Прикључење странци – идеали или корист?
Политички активизам присутан је у Србији од настанка вишепартизма, посебно међу младима. Чланство у политичким странкама постаје бројније сваке године. Према истраживању дневног листа Данас, у Србији је од 6.7 милиона бирача њих милион и по члан неке партије. ЦЕСИД додуше тврди да су подаци које странке презентују о чланству вероватно преувеличани, а да је реалан број чланова око 500.000, што чини 8% пунолетног становништва, и даље огроман број. Поставља се питање шта некога наводи да постане страначки активиста.
Професор Владисављевић каже да: ”Очигледно нашим бирачима није много битно програмско усмерење, чак ни онима који активније учествују у политичком животу, активистима појединих странака, јер се чланство странака драстично повећава у зависности од тога да ли сте на власти или нисте. То говори да се људи укључују у странке не због тога што подржавају одређену политику већ првенствено због могућности које људи стичу уласком у странку, могућност запошљавања, промоције и тако даље. Погледајте велике директоре јавних предузећа, када би они постали директори да нису чланови странака – већина никад. Само уз помоћ странака су могли да достигну те функције јер су она резервисана за лојалне људе. Лојални су они који слушају шефа странке. Стручни људи који су нешто у животу направили, имају стручни и лични кредибилитет, они неће да слушају по сваку цену шта им неко наређује ако мисле да то није добро за предузеће или организацију коју воде. Лојални страначки људи слушају, зато их и бирају, нажалост.”
Са овим се не би сложили активисти политичких странака који се прикључују одмах при упису на факултет. Млади људи и даље верују у одређене идеале, и политиком желе да се баве како би променили своју државу на боље. Ђоковић, као председник омладине најстарије странке у Србији, каже да се странка мора бирати по програму, јер у том случају не постоје изненађења кад се доносе одлуке, тачно се зна шта од које партије можете да очекујете. Наглашава да СПС не може да намеће своју идеологију као примарну пошто је мањински партнер власти, али да мора да одбрани интересе за које се залаже у програму. ”Једнакост свих грађана, солидарност и социјална правда су константе које се морају осетити у свакој одлуци у чијем доношењу учествујемо”.
Истраживање о ставовима грађана о реформи изборног система у Србији вршено је од стране Душана Вучићевића и Николе Јовића са ФПН-а. Више од четири петине испитаника сматра да се чланом партије постаје због запослења (59.7%) или напредовања у каријери (24%), док је мало оних који верују да главни разлог уласка јесу лични идеали (2.3%) или жеља да се нешто промени у друштву (4.6%). Ипак, чланови странака се не би сложили са овим мишљењем, већ тврде да улазе искључиво због идеала.
Шта се дешава у свету
Приметно је јачање идеологија у свету у последњих неколико година. Француски Национални фронт у одређеним регионима има огромну подршку, а води се јасном десничарском политиком. Владимир Путин и Доналд Трамп такође се могу узети као пример деснице, у неком моменту екстремне, а у другом умерене. Такође је важно споменути грчку Златну зору, која је на изборима 2012. освојила чак 7% гласова, што је невероватан резултат за странку која отворено пропагира ултра-десничарске идеје.
Што се левице тиче, такође је све више присутна на светској политичкој сцени. На изборима у САД-у 2016. Берни Сендерс је представљао левичарске идеје, а могућност која је постојала да се на изборима нађе он наспрам десничара Трампа показује колико идеологија заправо јача. У Грчкој је победа Сиризе такође изазвала пажњу, посебно ако се узме у обзир велики политички активизам и интересовање за политику које грађани испољавају. Левица је на снази у Јужној Америци, где чини власт у свим земљама осим у Парагвају и неколико малих централних држава.
Зашто је до овога дошло? Зар идеологија није мртва?
За Европу и САД велики проблем представљају миграције које код грађана стварају одређен страх. Политика неутралности не може да помогне кад дође до најезде страног становништва у наше државе, већ се свако окреће левој или десној струји, са надом да ће помоћи да се проблем што пре реши. Одређени политички лидери у својим говорима обећавају да ће решити проблем миграција затварањем граница и престанком сваке неутралности и балансирања, што им доноси приличан број гласова. Са друге стране стоји капитализам, који се није добро примио у разним пост-комунистичким и другим сиромашним државама у транзицији. Због све већег сиромашта и лошијег животног стандарда, грађани се окрећу левици са надом да ће помоћи економији и донети бољи живот у своје државе. Лидери су то са одушевљењем дочекали, па је обећавање економског раста постало неизбежна тема. Тако левица и десница све више јачају…
Шта даље?
Иако се идеологија у свету вратила на велика врата, у Србији то још увек није случај. Иако странке тврде да имају јасну опредељеност у својим програмима, у претходних 15 година смо у такозваној ”другој Србији” имали само један правац и једну политику, без обзира на то која је странка била на власти. Да ли се то дешава јер је најбоље за Србију или да би се та власт што дуже задржала, не можемо да знамо.
Јасно је да да претходна власт као и оне пре ње нису имале идеологију. Ипак, исто се не може тврдити за све политичке странке, јер нису самостално биле на власти и не знамо како би водиле државу да јесу. Кад на њих дође ред – видећемо.
Сада у Скупштини Србије седи седам изборних листа, са веома различитим програмима. Како ће то утицати на политику у Србији? Да ли ће и код нас синути неке леве или десне идеје? Да ли ћемо престати са политиком неутралности и окренути се некој страни? Шта је заправо боље за Србију?
Последњи радови
Вести из несвести20. јун 2018.Шта Срби раде на UpWork-y?
Студентски радови20. јун 2018.Палата инвалида и вечни живот
Интервју недеље20. јун 2018.,,За ову земљу вреди умрети“
Интервју недеље8. јун 2018.,,Чување вредности заједнице је најрадикалнија политичка опција”