,,Нестабилна ситуација“

Ретко се може човек пријатно осећати у болници. Обично су болнице хладне, не одушу животом и то је очекивано и логично. Међутим исто је тако логично и да услови буду прихватљиви. Нико не очекује хидромасажне каде или кавијар када дође у болницу али очекују топлу воду, топлу собу и некада различит доручак. Косовска Митровица неретко важи за немило место. Политичка ситуација лепи етикете Косовској Митровици. Чињеница је да се много новца улаже али промене и улагања су готово невидљива. Иако има титулу клиничког центра ипак за грађане Митровице и околних места у питању је само болница. Клинички центар се састоји од шест зграда. Постоји болнички круг. Мало зеленила и по нека често нефункционална клупа. Две продавнице. Чак ни пекаре нема. Свака зграда је другачија а опет личе једна на другу. Неке су новије али не претерано очуване док су неке вишедеценијске. На путу има рупа. Ништа необично за Митровицу. Пси луталице се излежавају на сунцу. Унтрашњост болница је различита. Новије су у прихаватљивом стању. У питању су дечија болница,инфективно и хигијенски завод. Стара болница привлачи пажњу. Улаз. Стражар седи заваљен у о фотељу и чита неке новине. Посете дозвољава у зависности од дежурног лекара. Данас је онај који је ,,благ“ па су посете дозвољене током целог дана. Таква је пракса упркос истакнутом листу на улазним вратима на којем ју назначено време посете. Јутро је, међутим лекар је већ завршио посету па је улаз могућ. Узак и дуг ходник. Празан. Лифт ради само у случају да пацијенти не могу да ходају. Посетиоци иду степеницама. Осим у посебним случајевима. Степенице су мало напорне али изџљиво. Време доручка. Кифла и јогурт. И тако сваки дан. Обично празна, ретко са сиром. Сува и неукусна за болеснике. Доручак исти без обзира на дијагнозу. Нешто касније сестра носи терапију. Тоалет. Није у претерано лошем стању. Топле воде нема увек и на претек али има је. Шампон, сапун, папир свако носи свој. Осећа се мирис цигарета јер је на снази закон о забрани пушења, барем делимично поштован. Не постоји ред када су у питању собе. Мушкарци и жене су у одвојеним собама. Има влаге али је подношљиво. Дрвени прозори не дихтују. Неке жене су ставиле пешкире и новине како би мање ,,дувало“. Стари намештај и белило. Доста људи има своју постељину. Свака соба има лавабо и огледало. Мали ормари су у суштини празни јер има буба па је одећа испод кревета у торбама . Једна пластична столица за посетиоце. Број кревета варира, три четири, шест. Када нема места буде и више. Буба шваба пролази ходником ужурбано, кажу људи има их. Трпезарија. Један гломазан телевизор, столови и много неудобних пластичних столица. Плава боја зидова даје утисак хладноће. Само један човек гледа јутарње вести на не баш чистој слици телевизора. Сва су оделења иста. Негде се не може ући а негде и не жели. Болесници мирно и отужно леже, спавају и броје дане. Највећи проблем је недостатак апарата и лекова. Некоме и нељубазно особље. Подне је. Познат мирис се шири ходником. Мирише Србија. Пасуљ. А онда и жена која у пластичној кофи носи ручак. Не делује најпримамљивије. Иза ње друга гура колица са хлебом, тањирима и прибором. Они карактеристчни метални, болнички тањири. Нису најбоље расположене рекло би се. Болесници се буде и жељни разговора питају шта је данас за ручак.
Све је тужно осим једне канцеларије из које допире громогласан смех, излазе медицинске сестре, рекло би се да се нешто слави. Гужва је. Једу се колачи. Можда слава. Ко ће знати?! Са једне стране смех а са друге бол. Можда није у сјајном стању али ипак носи титулу. Клинички центар у Косовској Митровици.