Студентски радови

Razgovor sa dr Nenadom Stepićem

16. јун 2018.
Катарина Илић

Pukovnik, profesor, doktor, svojevrstan tip umetnika. Poznata ličnost u stručnim krugovima, kao i „elitnim beogradskim“, dostupan onima kojima je pomoć najpotrebnija i prenosilac znanja na one mlađe koji u njegovu profesiju tek ulaze. Načelnik je Klinike za plastičnu hirurgiju i opekotine na Vojnomedicinskoj akademiji. Nenad Stepić kaže da će, suštinski, završiti karijeru bez jedne reklame.
„U Srbiji se plastična hirurgija obično na prvu loptu povezuje sa estetskom, između se stavlja znak jednakosti. Ona je zapravo jedina grana hirurgije koja se bavi celim telom- urođenim anomalijama, tumorima, svim defektima na telu, a naravno na kraju i estetikom. Studentima na predavanju sam ispričao fascinantan podatak u vezi sa nastankom plastične hirurgije iz drugog svetskog rata. 70% ranjenika iz ranijih ratova prošli su kroz plastičnu hirurgiju na VMA.“
Dr Stepić je Medicinski fakultet završio ’92, postao doktor medicinskih nauka 2008, a u međuperiodu se specijalizovao u oblasti plastične i rekonstruktivne hirurgije. Kao dete roditelja lekara nikada se nije plašio operacija. Štaviše, posmatao ih je i snimao dok je otac radio procedure na srcu ili plućima. „Ti zahvati verovatno izgledaju mutilantno i fascinantno za nekoga ko je laik, ali ja nikad nisam imao taj problem. Bio sam ushićen, to je prelomilo da kasnije upišem medicinu. Moja podsvest je na to reagovala kao na sasvim uobičajenu stvar.“
Estetska hirurgija i korekcije sad su dostupne više nego ikad, može se pronaći doktor i rešenje za gotovo svaku manu. Nenad Stepić, međutim, svoj rad ne reklamira klasičnim putem. „Kada sam počinjao karijeru upoznao sam čuvenog Magdy N Saada, predsednika Britanskog udruženja plastičara, koji je rekao da je tamo čak zabranjeno da se lekari reklamiraju. Znate, svako može da plati reklamu i kaže da je najbolji i da operiše svemirski. Sticanje reputacije svojim radom jeste sporiji put, ali samo dobar rekonstruktivni hirurg može biti dobar estetski hirurg.“
Načelnik za plastičnu hirurgiju i opekotine smatra da je problem današnjih lekara i mladih specijalista to što prebrzo uleću u vode estetske hirurgije, gde je sve lepo dok ide kako treba, dok se ne desi problem koji ne znaju da reše.
Kada pomognete šestomesečnoj bebi, tada imate osećaj da ste uradili nešto značajno
“Plastična hirurgija je izuzetno kreativna grana hirurgije u kojoj možete da date sav svoj doprinos i neku vrstu modifikacije. Ne postoji tipska operacija. Postoje neki osnovni postulati, ali ona sama po sebi nije tipska. Kod kardiohirurgije je zamena aortne valvule kod svih ista, a ovamo nije isti nijedan defekt, nijedan način povređivanja, nijedan pacijent. Zaista morate svakoga da sagledate ponaosob.“
Na pitanje vezano za najtežu operaciju koju je sproveo, doktor kaže da je to zasigurno rekonstrukcija donje vilice pacijenta sa tumorom iste, u saradnji sa maksiofacijalnim hirurzima. Ostala mu je u sećanju, jer je cela donja vilica najpre skinuta, a zatim je korišćenjem dve tanje kosti sa nogu (tzv. fibule) mikrohirurškom tehnikom našivena na krvne sudove vrata i na taj način rekonstruisana. To je ono što voli kod svog posla.
“Nešto što je jako bitno i svakodnevni je segment posla, a plastičari ne vole da rade, pa ni ja, jesu opekotine. To je mukotrpan posao, rudarski. Imate velike ranjene površine i pacijenta koji je u, kako mi to nazivamo, totalnom disbalansu. Onda morate pored same hirurgije da uključite i svo svoje znanje iz medicine.” Sa druge strane, ono što najviše voli da radi jesu urođene anomalije kao što su rascepi usne i nepca. “Kada imate bebu od šest meseci i rešite taj veliki problem koji ona ima, onda osećate vrstu uzbuđenja, jer ste uradili nešto kreativno i značajno.”
Nakon jasnog sagledavanja njenog značaja, postavlja se pitanje zbog čega postoje predrasude i izjednačavanje sa estetskom na sam izgovor pojma “plastična hirurgija”. Dr Stepić smatra da udeo u tome imaju i mediji i novinari kojima su najzanimljiviji ekstremi. Po njegovom mišljenju, rezultati operacije mogu i ne moraju biti vidljivi, ali trebalo bi da budu u skladu sa normama. “Postoji mnogo veći broj žena i devojaka koje su se podvrgnule nekakvoj operaciji, a mi to ne možemo da primetimo niti da znamo.”
Nikada nisam hteo da idem u inostranstvo- ni kad sam imao, ni kad nisam imao
Njegov tipičan dan počinje buđenjem u šest ujutru i dolaskom na VMA pre sedam. Radni dan započinje oko pola 8, a pola časa slobodnog vremena verovatno je utrošeno u ispijanje kafe, prema izgledu prazne šoljice koja se nalazi ispred njega. Pali cigaru.
“Jako sam vezan za Beograd. Moja kafa nedeljom pre podne sa prijateljima, kao i večera uz čašu vina nema cenu” odgovara na pitanje u vezi sa mogućnošću odlaska u neku drugu zemlju. “Imao sam prilike da odem, a imam je i sada. Moj brat radi kao hirurg u Dubaiju već šest i po godina i svaki dan me zove da dođem. Jednostavno me to ne interesuje, jer sam uspeo da obezbedim sebi jedan lep privatan život.”
Cene estetskih operacija u Srbiji jesu tri puta niže nego u inostranstvu, ali su i plate isto toliko niže, po doktorovoj proceni. Mišljenja je da se i u Srbiji može izgraditi dobar život za one koji “zasuču rukave”. To nije život za bogaćenje- kamioni, avioni, kuće i jahte, ali on sebe ne opterećuje takvim stvarima. Nije materijalan tip. “Nisam otišao ni kada nisam imao i onda kada nisam radio prijatno, ni onda kada sam se mučio sa jednom platom, a supruga nije radila. Pa zašto bih sad pod stare dane” dodaje šaljivo, iako još nije blizu tih “starih dana”.
“Bez obzira što sam imao primamljive ponude zbog posla kojim se bavim, mislim da takva odluka nema veze sa količinom para ili načinom života, već sa percepcijom toga šta čovek želi od života. Ja sam ovde ostvaren kao profesor na fakultetu, kao stručnjak, a imam dovoljno za pristojan život, znate, ne vidim kako bi mi bio interesantniji kada bih imao mnogo para i mogao sve da kupim. Onda se gubi ta draž.” Naglašava i činjenicu da se tako gube i druge stvari kao što su prijateljstva, što zbog daljine, što zbog razlike u finansijskim mogućnostima. Nedostajali bi mu prijatelji iz osnovne i srednje škole koje je već nekoliko puta pomenuo u razgovoru.

Toliko nisam imao vremena, da sam se na kraju zaljubio na fakultetu
Bio je svojeglav, kako kaže, a njegovo društvo specifično. To su bili razlozi za vrlo dobar uspeh u srednjoj školi. “Jako puno smo se družili i, što se kaže, crnog đavola poznavali. Nema ćoška na brdu koje nismo obišli. Nikad nisam bio super đak i vunderkind, bilo je mnogo boljih u generaciji. Ali kada sam odlučio da studiram, znao sam da medicinu završava zadnjica a ne glava.”
Na pitanje da li je bilo teško studirati početkom devedesetih uz društvo iz blokova u kojima je odrastao, odgovara činjenicom da su ti problemi i nemaština bili zajednički celoj generaciji. Svi su ponešto radili honorarno- neki su prodavali ogledala, neki cipele, donji veš, cigare, gorivo. Kada je završio medicinu i volontirao dve godine bez plate, takođe je povremeno dovozio gorivo iz Vršca i preprodavao.
“Nisam mnogo skitao. Tokom letnjih meseci kada nisam imao obaveze izlazio sam svakodnevno, ali nisam ostajao posle 12. Nije bilo kao u današnje vreme, kada ljudi tek izlaze u to doba. Spavao bih osam sati, a zatim učio do četiri popodne. Kasnije bih provodio vreme na Adi ili u izlasku. Na neki način sam izgubio kontakte sa drugovima iz škole i svako je krenuo svojim putem. Ali danas smo se opet našli, opet smo zajedno.” Međutim, priznaje da su i u to vreme studenti bili kampanjci. Umeli su da provedu lagodno početak semestra, a onda da se ubrzaju pred januarski rok. “Toliko nisam imao vremena, da sam se na kraju zaljubio na fakultetu” govori kroz smeh.
“Sada slobodno vreme provodim sa porodicom i drugarima isključivo iz osnovne i srednje škole. Do skoro sam igrao fudbal, a sad više ne. Sport je sve manje zastupljen u mom životu, a sve više neki hedonizam. Volim lepo da pojedem, da se družim sa ljudima i zapevam. Volim dobru pesmu.”
Kao hobi navodi automobilizam, strast koju vuče iz detinjstva. Do upisa na fakultet bio je ubeđen da će biti automehaničar. “Želja mi je da počnem da vozim trke. Za sada sam se samo amaterski pojavljivao na trkama na Ušću i vozio Safety car sa svojim Porscheom, autom starim 25 godina. Imate ovde fotografije tog auta” pokazuje prstom sa vidnom dozom radosti na kolaž fotografija uramljen na zidu prekoputa radnog stola njegove kancelarije na VMA.