,,Косово је викендица“

Један дан без воде. Један дан без тоалета. Један дан без интернета. Само једно место може бити дивно без свега тога. Природа. Само једно село и једна викендица. Косово. Јошевик. Пре 22 године од темеља до крова, дан по дан , недељу по недељу месец по месец. Никада до краја завршена али баш та несавршеност јој даје душу. Дрвена викендица са само две собице и летњом кухињом. Кухиња није повезана са остатком куће. Она је велика и пространа. Старински бели креденац са малом завесом крије старо суђе. Шољице са мотивом руже. Шпорет на дрва који је мирис погаче већ расуо свуда. Фижидера нема. Има полице. На њој су поређане шерпе и нешто хране. У углу хоклица. Тегет-бела. Баш као она из старих филмова, имала је некада шару на себи али већ јој се губи траг. Један гломазни трпезаријски сто од храстовине и три столице на којима чак није ни безбедно седети , све је превише старо. То је кухиња у којој се спрема најукуснији кромпир и где се стављају свежи зацини на месо за роштиљ. Тај рузмарин мирише интензивније од свих других рузмарина. То је кухиња у којој се кријеш од летње кише. Кухиња у којој седиш, ћутиш и опет ти је лепо. Собе немају кревете већ само душеке који би иначе били вероватно нешто најнеубодније. Овде не, овде је спавање на тим душецима сан на облацима. На зиду је накнадно залепљена фотографија природе која собу чини визуелно већом. Мали орман пун старих књига чије странице имају половину слова јер је другу избрисала влага. Старе су и дивне. Свеске, мастила и много папира. Неки очувани и цели а неки изгужвани и пожутели. У соби је једна дрвена колевка. Мада обично делује страшно и језиво овде је симбол спокоја и мира, симбол љубави. Овде је време стало. Соба на спрату има терасу. Када се врата те терасе отворе пружа се поглед на рај. Дубок удах. Свежина зеленило и моменат који се нерадо прекида. То је слобода. Кућа има два спрата, да, две собе и два спрата. Најмање степениште, од дрвета наравно као и све у тој кући. Купатила нема, није стигло да се сагради. Стари кажу купатило је свуда около. Воде нема, али је поток близу. Савршено чиста вода која се корисити за све. Лековита је, неретка карактеристика вода на Косову. Двориште је јако велико има шљива, ораха, лешника. Две клупе и хлад. Може ли шта боље од тога? Испред куће роштиљ крај кога сви стоје када не треба а нико када треба. Један импровизован сто смештен је између две клупе у дворишту. Мешавина мириса шири се целим двориштем. Свежа салата, месо, погача, кромпир, торта, јагоде…Много људи и много насмејаних лица. Јурњава деце и громогласан смех. Друштвену игру така-рак одаје звук ређања плочица. Свако заокупљен нечим. Нема места ниједној другој бори осим смејалице. Тако је изгледало лето пет година уназад.
Данас. Суво још неочишћено лишће. Мртво дрвеће. Трава до колена. Леп мирис. Али не стари мирис. Потока нема, пресушио је кажу мештани. Неки делови викендице су оронули. Има много буба. Једне клупе нема, нестала је. Кућа је обијена. Ништа није однето, јер се нема ништа скупоцено ни однети. Вредно има. Кухиња смрди на влагу и прљавштину. Роштиљ тужно стоји на средини просторије. Душек више није за употребу.Свуда има прашине и паучине. Све је остало исто. Само хладније. Нема људи, граје, смеха. Пусто је и умире. Сећање. И када људи питају како је на Косову, нека ова викендица буде синоним.Косово је ова викендица. Можда никада савршено али некад лепо и драго а сада само коров, пропадање и умирање. Сада само сећање на она времена.