Музичар са душом детета

Добри Син Бане

Грозница суботње вечери.  Град врви од пролазника. На углу Кнез Михаилове и Ђуре Јакшића у кафићу „Градска прича“, конобари поспремају башту, перу чаше и чисте локал. Спремају се за вечерашњу свирку. У кафићу седе залутали пролазници,који не знају да вечерас им свирка. Зидови су излепљени тапетама некадашњег Београда. На вратима се појављује Бане сав задихан. Носи две велике торбе са опремом. Почиње да их отпакује и монтира.
Бранко Мисаиловић је певач и гитариста који свира по познатим београдским кафићима. Публици је познатији као Добри Син Бане. У наредном периоду вредно ради на својој новој песми „Чувај ме од истине“ и нада се да ће ускоро бити готова.
„Волим да компонујем, свирам и радим у студију. На песми радим још од прошле године, јер је студио био заузет и имао сам подужу паузу“, рече са надом у очима и узе кабал од звучника да прикључи.
За први рођендан је од свог ујака добио плочу „Рибље чорбе“. Још тада се знало да ће бити музичар. У тинејџерским данима је основао  бенд „Императори“. Били су добар бенд. Наступали су по гитаријадама. На једној су и победили. Путовали су свуда. Снимили су неколико песама.  Бенд се касније распао. Свако је отишао на своју страну, јер су сви желели различито. Бубњар бенда Ненад Марјановић је његов најбољи пријатељ.
Приватно воли да слуша џез и блуз, али због захтева публике се определио за домаћи и страни поп и рок.
„Оно што ја слушам код куће, нема везе са оним што свирам овде. Људи воле комерцијалне ствари и ја морам да се прилагодим. Једино не могу да научим народњаке. Покушавао сам, али ми не иде. Пустим песму да свира цео дан , а ја ниједну реч да запамтим“, жали се Бане и отпи гутљај воде.
Гледао је познате светске звезде како имају интересантна имена, али им нису права. Потајно је желео и он једно.  Једне вечери, сасвим случајно, добио је надимак Добри Син Бане.
„ Враћали смо се увече са свирке и нешто смо се шалили. Другарица је рекла да би ми стајало име Добри Син Бане као у песми Ђорђа Балашевића. Ево, до данас је остало“, насмеја се и погледа према прозору.
Рођен је у Чачку, али је у Београд долазио још у млађим данима јер је уписао средњу музичку школу „Станковић“.
„Завршио сам нижу музичку школу за гитару. Схватио сам да ме класична гитара не интересује  и онда сам уписао теорију у средњој музичкој школи. Немам неку тужну животну причу. Напредовао бих у каријери да је имам“, кроз смех рече и поче да монтира микрофон.
Воли тетоваже. Једва је чекао да напуни осамнаест година и да се истетовира. Тетоважа на зглобу десне руке нема симболику. Гледао је неке филмове о змајевима, па је дошао на идеју да би могао змаја да истетовира. Данас би можда истетовирао пчелу, Паја Патка или Душка Дугоушка.
Увек је смирен. Ако га неко изнервира, што је ретко, стави слушалице у уши и оде да шета. Спорт не прати, али навија за Партизан да би нервирао Звездаше. Као мали је тренирао карате.
„Гледао сам филм „Карате Кид“. Желео сам као онај клинац да летим по небу. Уписао сам карате. Схватио сам да није тако једноставно. Ломио сам се на тренинзима и постајали су ми све мучнији. Једва сам догурао до наранџастог појаса. Из неког непознатог разлога свима причам да сам освојио зелени“, присећа се са смешком на лицу.
Све је спремно Гости пристижу. Светла се гасе. Узима гитару и почиње да свира прве акорде.  Свирка почиње, као и исписивање нових градских прича.