Борба за женско право гласа и даље траје

За разлику од Новог Зеланда, прве државе која је својим грађанкама одобрила ограничено бирачко право далеке 1893. године, женама у неким муслиманским земљама и Ватикану и даље није дозвољено да гласају.

Пре него што су законом прописале да је право гласа право оба пола неке државе омогућиле су делимично право гласа женама, те тако Шведска у периоду између 1718. и 1771. године дозволила право гласа чланицама еснафа и онима које плаћају порез, док је прва легална бирачица али на градским састанцима у Америци била Лидија Тафт из државе Масачусетс. И Њу Џерзи је 1756. омогућио гласање богатим удовицама, а Пољска је 1795. бављење политиком дозволила и женама које су плаћале порез.

Значајније промене ка општем праву гласа десиле су се у 19. веку када се јављају суфражетски покрети широм англосаксонских земаља. Суфражеткиње, име настало од енглеске речи за право гласа суффрагетте, биле су чланице покрета за једнакост бирачког права. И иако је међу њима било више подела и разлика, циљ је био исти- омогућити женама да гласају. Припаднице овог покрета у Британији покушавале су на разне начине, што мирно а што насилно, да изборе своје право, па су тако одржавале мирне протесте, али су се и везивале за Бакингемску палату и пруге, а кад би их притворили започињале би штрајк глађу. Познато је име Емили Дејвидсон, суфражеткиње која је умрла када је из револта скочила под краљевске кочије у знак борбе за једнакост права гласа.

Велика Британије проширила је право гласа и на жене, старије од 30, тек након Првог светског рата и храбрости које су су Британке показале, у фебруару 1918. године. Исто је учинила и Америка две године касније након јаких притисака националних удружења за једнакост права гласа, те је августа 1920. године донет 19 амандман на Устав САД- а којим је то право проширено. Амандман је усвојен симболично на тачно 144 године од доношења Повеље независности. Последња америчка држава која је омогућила женама да гласају била је Тенеси, захваљујући Харију Берну који је у трећем кругу гласања променио мишљење и гласао за усвајање амандмана.

У раним годинама 20. века у Европи услед ширења суфражетских покрета то право прво добијају жене Финске, Данске и Норвешке, затим Совјетски савез 1917. године, Немачка и Пољска 1918. године, док Шведска пуноправно право гласа омогућава 1921.

Највећи број држава, међу њима Француска, Кина, Италија, Грчка ипак то право дозвољавају након Другог светског рата, а са њима и Југославија 1945. године након промене државног уређења.

Интересантан је податак да су Кенија и данашњи Зимбабве својим грађанкама то право омогућили већ 1919. године и то их чини првим афричким земљама са женским правом гласа. Занимљиво је да су исламске земље Турска, Сирија и Египат, омогућиле женама да гласају истовремено кад и европске земље, а много пре Швајцарске која је то право проширила тек 1971. године.

Континент који предњачи када је ово право у питању јесте Аустралија, она је већ 1902. године право гласа проширила и на жене и то на парламентарним изборима, али треба подсетити да је дискриминација домородачког племена Абориџина трајала све до 1962. године.

На почетку 21. века већина држава дозволила је својим грађанкама да гласају, ипак жене у неколицини и то претежно муслиманским земаљама ово право дочекале су тек у овом веку. Катар је 2000. дозволио женама да гласају на локалним изборима, а три године касније и на изборима за парламент. Оман и Бахреин то право проширују 2002. године, а Кувајт 2005. Да бирају и буду биране од 2015. године имају право и жене из Саудијске Арабије, и то је последња држава која је досад увела то право.

Ватикан, Уједињени Арапски Емирати, Брунеји, Либан и Бутан и даље женама не дају право да бирају. За разлику од Ватикана где је гласање за избор Папе дозвољено само члановима Савета кардинала који чине искључиво мушкарци, у Емиратима и Брунејима то право не постоји ни за мушкарце ни за жене, због државног уређења. У Бутану је дозвољен један глас по породици и уобичајено је да на биралишта изађе мушкарац а не жена, иако јој то законски није забрањено, а у Либану жене које желе да гласају морају испунити образовни цензус и док је за њих ово право, за мушкарце је обавеза.