Град који мирише на ћевапе и домаће штрудле

Знате ли у ком граду можете пронаћи дрвену кућицу на којој виси табла Мујини ћевапи? постоје од 1928… И нема тога ко дође у Бања Луку а да их не проба… И ми смо отишли тамо, али не због ћевапа…

Главна улица града биће још прометна за аутомобиле, а затим ће људи ходати делом булевара који је издвојен да буде главно шеталиште овога града. На једној уличној светиљки виори застава, српска је. Три метра даље уочава се још једна, па још једна и тако у недоглед.

Сирене аутобуса и бука људи, Београдска аутобуска станица, путници на перону 26 чекају аутобус, који нимало чудно, касни. За петнаестак минута сазнајемо да се аутобус покварио, те да морамо променити превозника, и узети бањалучког јер је то најранији полазак. На шалтеру ретко љубазна радница лупа печат на карту, коју рефундира и шаље нас на нови перон. Аутобус стиже. Прва помисао је да такав неће стићи ни до Бежанијске косе, а камоли до Бања Луке. Друга помисао, да ли ово возило има дозволу.

Након седам сати вожње стижемо у ишчекивано место. Хватамо таксисту и објашњавамо да марке немамо, компликујемо помињући мењачницу. Возач нас умирује речима “еври су пожељни, динари никако, то је најгоре”, договор је пао на пет евра, таксиметар је искључен. Стигли смо у наш апартман, стан који смо изнајмили преко интернета, на десетак минута хода од центра града.

Излазимо испред зграде, време је за вечерњу шетњу, поглед заустављамо на једном детаљу, на згради барјак , виори се велика застава Србије. 

За десетак минута више није било интересантно, бројали смо српске застаеи и схватили да бар свака трећа кућа има неко национално обележје. Нема другог, само наше. И иако је Дан српског ината прошао, мало је чудно да и у једносмерним уличицама, увијеним негде у граду, виоре заставе.

Колико се поглед пружа све светиљке окићене су заставом, средње величине, које српство значе. Булевари предњаче, попречени су канапом од једне стране до друге, и сви стубови тако редом, виоре се заставице, мале али приметне, јер се пребројати не могу. Стоје као лампиони и украшавају овај град.

Правац нам је прва мењачница коју уочимо, али до центра града светле само киосци. И једна црква, централно обележје града, Црква Христа спаситеља. Улична светла постављена су тако да истакну сву лепоту ове грађевине, земљани тонови њене фасаде и истакнути звоник, уздижући је у висине. Плато испред пун је деце, лагано обучених,у сусрет пролећу .

Господска улица слична је мноштву улица Новога Сада, шарене фасаде зграда и бутици који својим натписима маме муштерије, мноштво људи који шетајући проводе ово вече. Коначно уочавамо мењачницу, ито не једну, у низу једна до друге, њих три. И уместо да чекају туристе за размену свакаквих валута, ниједна не ради. Људи нас чудно гледају док зуримо у натписе “ Не радимо”. Прилази нам дебељушкасти мушкарац мумлајући стране валуте, објашњава да мењачницу нећемо наћи. Обишли смо пар кругова и схватили да је човек у праву. Купили смо марке од њега, у малом пролазу до Господске улице. Схватамо да је размена пара на улици овде јавна тајна јер је полиција била на корак и жмурела на дилере којих има десетак само у том делу улице.

Господска се протеже од тржног центра Боска до Народног позоришта, њен други део чине кафићи нанизани као на Облићевом венцу у Београду. Размишљамо за који да се определимо, из једног допире гласна музика, локал је пун људи који играју, иако нема ни 19 часова. На репертоару препознајемо глас Митра Мирића, песму смо заборавили, али чини се да је хит јер делује да је сви певају у глас. Седамо у локал ниже у улици, домаћу немају, само еспресо. Тихо у позадини смењују се песме Верице Шерифовић и Дина Мерлина. Након испијеног еспреса, платили смо и кренули даље. Цене нису папрене, већ пристојне.

Мали трг, на кратко преименован у Зимзоград, привлачи пажњу и врви од гужве. Мирису су помешани, тако да у једном тренутку осећате ћевапе, у другом мирис домаће штрудле. Локални продавци домаће радиности убеђују купце да је вуна квалитетна, да је пршута сушена на домаћи начин и да је кувано вино питко…

Сели смо испред дрвене кућице на којој виси табла “Мујини ћевапи”. Раније смо чули да су најпознатији у Бањој Луци, постоје од 1928. године ,тајни рецепт постао је традиција. Лепиња и дванаест малих ћевапа у њој, лук неизоставно, нашло се у порцији на нашем столу. Гужва је и имали смо среће да будемо услужени након двадесетак минута. Ћевапи су се појели и настављамо даље. Пример су да квалитетно постаје традиција.

Шта су две марке за чашу куваног вина. У оквиру Зимзограда продаваца вина има више, цена је углавном иста, насумично смо одабрали једну тезгу и узели по чашу. Сладуњавог укуса, са мало убаченог дрена, питко је , али ни ми нисмо стручњаци да оценимо квалитет. Битно је да угреје, јер је температура нагло опала.

Деца се јуре по луна парку трошећи новац на разноразне жетоне. Минарет скоро обновљене џамије Ферхадија мами нас да прођемо и усликамо је. Источњачке абареске назиру се по њеној спољашности. Одлучујемо да не улазимо и поред жеље, јер смо неприкладно обучени. Из истог разлога нисмо ушли ни у цркву.

Наредног дана обишли смо Кастел, верује се да су јој прве бедеми у другом веку саградили Римљани. Најстарији је историјски споменик града. Налази се на модро плавој реци Врбас, у прошлости војно утврђење града, а сада место за уживање. Национални ресторан и винарија смештени у самом утврђењу пружају леп поглед на Врбас. Декорисан као коноба, одише духом прошлости. За студенте скупа услуга, цене нису прескупе, али ни ми нисмо економски независни.

И иако заштитни знак Бања Луке видно је да у тврђаву Кастел није много уложено. Ивице обрасле травом, несигурне степенице и ограда, табле са упозорењем о безбедности не спречавају посетиоце да се попну на бедем са којег се пружа поглед на град са једне, и Врбас и брда у даљини са друге стране.

Градски аутобус број десет вози право до аутобуске станице, карта је марка ипо. Викенд је, сам сати ујутру и аутобус је празан. Сем нас још два путника. Пролазимо поред Фабрике дувана и ту се први пут поред италијанске и српске, виори и босанскохерцеговачка застава. У сусрет нам долазе градски аутобусу са дестинацијама Лазарево, Обилићево.. Имена српских јунака.

Стижемо на аутобуску станицу. Овера повратне карте и перонска коштају 4 марке, олакшавајућа околност је што се може платити у динарима и еврима. Иако је пљусак кише напољу у чекаоници је десетак људи. Дечко раних двадесетих година, нервозно и гласно негодује што мора платити перонску. Понавља да то нема у његову Њемачку и Минхен. Парадоксално је како ова присвојна заменица пара уши.

Након пар сати вожње стигли смо на границу Босне и Херцеговине, нема гужве и полицајац у униформи одлучује да нам не прегледа пасоше. Након кратког разговора са возачем пушта нас да прођемо. Возач улази у аутобус и говори како је тај полицајац ретко добар и полицајац и човек. Госпођа у шездесетим годинама пушта глас и поставља једно питање које је створило атмосферу нелагоде “Да ли је њиов или наш?” Креће убеђивање осталих двадесетак путника: “Па какве то везе има госпођо, немојмо о поделама…”