Наука и уметност

Иво Андрић – Пола века од Нобелове награде

27. новембар 2011.
smiljka_89

Иво Андрић – Пола века од Нобелове награде

 

„Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо.“

 

Прошло је пола века од како је Иво Андрић проглашен лауреатом Нобелове награде из области књижевности. Епска сила којом је описивао теме из историје своје земље и судбине људи из свог подручја предодредила га је за ову награду, и једно од највећих признања.

Андрић није волео да говори о својим делима, драга му је била максима Гетеа “Уметниково је да ствара, а не да говори!” 

Није важно да ли је књиге писао као студент Јагелонског универзитета, докторант из Граца, амбасадор из Берлина или нобеловац из Београда, његов живот нисте могли да раздвојите од његовог дела. Да бисте упознали његову личност, морате да читате његове креације, јер су оне део његовог духа, људска потреба за причом и тежња да се продужи илузија живота и трајања. Приповедач има моћ да снагом свог литерарног изражавања осветљава тамне путеве на које нас живот баца, и о том животу који живимо, а који понекад не разумемо, говори оно што ми сами не можемо да схватимо и докучимо. Ми из речи приповедача често сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало урадити, а шта не.     

Г. Лиљерстранд, члан Шведске краљевске академије наука,  представио је Андрића као аутора који се бори за своју земљу. “Баш као што је мост на Дрини повезао Исток и Запад, тако је и Андрић својим радом спојио културу своје земље са осталим деловима света.” 

Приликом уручивања награде, у Стокхолму, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић је својом беседом “О причи и причању” изразио захвалност Нобеловом комитету Шведске академије, али и дао своје виђење улоге уметниковог приповедања.

На почетку своје беседе истакао је напоре земље из које долази да, упркос бурној историји, пружи културни допринос светској књижевности, и да је оваква награда једном њеном писцу најбољи подстрек и охрабрење на том путу.

У другом делу се осврнуо на приповедачко умеће, на то да се начини и облици причања мењају, али да потреба за причом остаје непромењена.

Човечанство од првог блеска светлости, кроз векове прича себи, на најразличитије начине. “ Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не и сазнати, смисао те историје.”

            Није важно да ли писац пише о прошлости, садашњости или са погледом у будућност, у свакој димензији времена, човек се суочава са сличним појавама, потребама, искушењима и циљевима. Треба носити свој идентитет, постојати, издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвиђене поступке своје и других, и своју мисао о свему томе. – “Укратко: бити човек.” 

Улога приповедача је да са оне стране црте која произвољно дели прошлост и садашњост уочи човекову судбину, да је разуме, поистовети се са њом, и подари јој живот, како би је што убедљивије представио читаоцима. Није важан начин на који ће то постићи, да ли маштом, историјским подацима, кроз минуле епохе, важна је порука коју носи његово дело, онај смисао који читалац треба да пронађе, доживи и разуме. Да докучи део ткања мисаоног света једног приповедача.

О величини лика и дела нашег нобеловца можемо испричати приче, јер  како је сам написао, “Прича тече даље и причању краја нема…“ И овај текст је једна прича, део хоризонта смисла који, читајући  “У сумрак”, “На Дрини Ћуприја”, “Госпођицу” или “Травничку хронику”, пробуђујемо у себи и помоћу којег покушавамо да разумемо историју једног народа, Андрићеву мисао и упијемо дух самог дела.

Данас, педесет година касније, његове приче нису изгубиле ништа од своје свежине, на сајму књига у Београду продају се истим интензитетом, а његово стваралаштво представља мост који повезује наше народе и културе.  Напослетку, није важно да ли писац прича своју причу по снази својих унутрашњих снага, гледајући у будућност, или у складу са својим склоностима и потребама. Пресудан је дух којим је надахнута његова прича и основна порука коју људима казује.

Андрићева је била да “приповедач и његово дело не служе ничему, ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.”