Интервју недеље

„Хорор филм се стално мења, еволуира и постаје све популарнији“

15. децембар 2016.
Петар Штрбац

Милан Тодоровић, редитељ филмова „Зона мртвих” и „Мамула“ и продуцент филма „Процеп“, кооснивач и уметнички директор фестивала дугометражног хорор филма „Дед лејк“ (Dead Lake) на Палићу, говори о популарности хорор филмова у Србији, изазовима са којима се сусреће редитељ филмова хорор жанра, својим новим пројектима „Уличарка“ и „Килермодел“…

Како утичу познати глумци као што су Франко Неро и Кен Фори на промоцију филма и колики је њихов допринос српској кинематографији у хорор жанру?

Оно што продаје све филмове су глумци. Ако имате познатог глумца то је најбитнија ствар коју можете да имате у филму. Франко Неро и Кен Фори су прилично познати. Нарочито Франко Неро коме је „Мамула“ био трећи српски филм у коме глуми, пре тога је глумио у филму „Бановић Страхиња“ главну улогу и у филму „Битка на Неретви“. Са друге стране имате Кена Форија који има велику фан базу, и сви његови обожаватељи су чули за Панчево и Србију, зато што се он у филму бори против зомбија у том граду. Фори је најпознатији филмски убица зомбија свих времена. Познати глумци имају велику вредност не само у промоцији филма, јер када узмете тако познатог глумца да глуми у домаћем филму, учествујете у промоцији националне кинематографије.

Колико је сложена и тешка припрема, снимање а касније и постпродукција хорор филма?

Тешка је продукција сваког домаћег филма због недостатка средстава у кинематографији и свим областима културе у нашој земљи, где се не одваја довољно новца за културу, тако да је ситуација већ довољно тешка. Још теже је снимити један жанровски филм, јер ми немамо толику традицију снимања жанровских филмова . Када радите филм хорор жанра, људи мисле да је то нека шала, да је неозбиљан филм, немају искуство како неки ефекат треба да се уради и како нешто треба да изгледа. Најтеже је све то спровести у дело.

Снимили сте неколико филмова уз помоћ „Филмског центра Србије“, каква је његова улога у промоцији хорор жанра?

Удео и улога „Филмског центра Србије“ до скоро није постојала у промоцији таквог типа филма, међутим од када је дошао нови менаџмент „Филмског центра Србије“, постоји тенденција да се жанровски филмови подрже, зато што су жанровски филмови начин да се промовише национална кинематографија широм света. Пласирате српску кинематографију свуда, од Јапана до Северне Америке. Обични гледаоци ће моћи да виде и чују да постоји Србија, када буду гледали филм са монструмима или неки зомби филм из Србије, схватиће да постоји нека занимљива кинематографија, некакви занимљиви аутори који долазе одатле, а онда ће потражити неке занимљиве филмове из те земље. Пример су „Кругови“ Срдана Голубовића, „Непријатељ“ Дејана Зечевића или неки други филм који има неку „ауторскију“ вредност. „Филмски центар Србије“ је јасно подржао моје филмове углавном у постпродукцији и то је био изузетно велики корак унапред за целу кинематографију. Важна је подршка жанровском филму, не само жанровском типу хорора и фантастике, већ и репертоарском класичном филму као што је „Мали Будо“ и „Јесен самураја“, филмова који су намењени широкој публици.

„Зона мртвих“ је нека врста етнофантастике зато што се радња филма дешава у Панчеву. Да ли планирате приближавање етнофантастици и народној фантастици која постоји у Србији?

Рецимо наставак „Зоне мртвих“, под називом „Гнев мртвих“, који је написан и који тренутно спремамо, биће више ослоњен на то, нарочито на традицију источне Србије, односно влашке магије. Заправо ће влашка магија дизати мртве, односно произвести зомбије и апокалипсу. За друге филмове не знам тачно, у зависности од пројекта до пројекта.

Џорџ Ромеро и његови филмови „Ноћ живих мртваца“ и „Зора живих мртваца“ као инспирација?

Свима који су се икада бавили зомби филмом Џорџ Ромеро је највећа инспирација, тако и мени, јер је он заиста отац модерног зомби филма.

Колико ваши будући филмови „Килермодел“ и „Уличарка“, одступају од хорор жанра и фантастике?

„Килермодел“ не одступа много, то ће бити класичан слешер са призвуком на Арђента, где неки убица на ноћ вештица убија манекенке у Београду, где оне долазе на фешн ријалити шоу. „Уличарка“ нема везе са тим, биће то једна социјална драма са елеметима политичког трилера.

У ком правцу ће се развијати хорор филмови?

Хорор жанр се стално чини да нестаје а заправо се стално враћа у једном новом облику и сваки следећи пут је све популарнији и популарнији. Сви ти поджанрови који постоје у оквиру хорор филма некако се циклично смењују и кад делује да је прошао један циклус зомби филмова, они постају популарнији него икад. Таман када сте мислили да је прошао циклус слешер филмова из осамдесетих, „Ноћ вештица“, „Петак тринаести“, онда крене нови циклус са филмовима као што су „Врисак“ и „Тестера“ (,,Saw“), који су бруталнији. Хорор филм се стално мења, еволуира и доприноси иновацијама у складу са захтевима публике. Мислим да ће хорор филм тешко нестати, само ће постајати све занимљивији и занимљивији, све чешћим мешањем жанрова, мешањем хорора и фантастике и упливима разних жанрова у хорор жанр.

Да ли бисте дали предност краткометражним или дугометражним филмовима?

Ја сам проценио да мене кратки филмови не задовољавају и не испуњавају, јер да се направи озбиљан кратки филм потребно је много времена и новца. Код краткометражног филма потребно је једнако време за снимање као и код дугометражног филма. Ако се уложи енергија да се краткометражни филм реализује и ако он изгледа технички и у сваком погледу одлично, зашто не пробати дугометражни филм да снимите, ако имате могућност. Наравно да подржавам младе ауторе да снимају кратке филмове, али мислим да ефекат није исти заиста, дугометражни филм је дугометражни филм. Кратки филм ретко да ће неко купити и дистрибуирати, осим на фестивалима.

Зашто се сматра да је хорор „бег од стварности“?

Аутори проналазе начин да кроз један жанр који није реалан искажу неке своје ставове и идеје на један метафоричан начин. Филмове које сам ја правио су превасходно имали циљ да забаве публику, страшни су донекле, али су пре свега забавни.

Шта је најбоља промоција хорор филмова?

Да их буде што више… Ма шта ми радили на фестивалима и организовали пратеће програме, фестивали су филмови и ако немате филм немате фестивал. Најбоље је снимити их што више, јер се публика окупља због нових и квалитетних филмова.