На капији будућности

Хоће ли се и у којој мери променити новинарски занат, а већ смо закорачили у онлајн или – како више воли наш саговорник – дигитално новинарство? Станко Стојиљковић, главни уредник и некадашње и недавно обновљене „Галаксије”, за сада само у електронском издању, један је од ретких проучавалаца будућности у нас, осим тога што као новинар и уредник најдуже на просторима бивше Југославије, а вероватно и у овом делу Европе, прати научно-технолошка збивања. Догодине ће обележити четири деценије откако се бави научним новинарством.

У богатом животопису стоји да је био главни уредник неколико научно-популарних часописа, „Света компјутера” (један од тројице покретача), „Галаксије”, „ЈУ 21” (за футурологију), „Свести” (Conscientia), научног часописа „Инфо сајенс”, дневног листа „Нови Експрес” после петооктобарских догађаја, директор издавачке делатности Савеза инжењера и техничара Југославије, уредник недељне „Политике” и оснивач и дуже од 24 године уредник научне рубрике у истом листу (пре тога пет година у „Експресу” и две у „Политикином свету”).

Објавио је седам књига, а најрадије спомиње „Мозак на чипу – човек без будућности, будућности без човека”, која дочарава најпознатија научна и технолошка предвиђања и стремљења. Први је новинар у Србији кога је Председник Републике 2014. одликовао Златном медаљом за изузетне заслуге у популаризацији науке. Први је награђен ИТ глобусом за научно новинарство 2002. и ИТ глобусом за научну публицистику 2009. године, добитник је Златне значке и Златног беочуга и других признања.

С поносом истиче да је једини новинар у Србији коме је за 170 година постојања САНУ указана част да се у свечаној дворани, поводом књиге „Мозак на чипу”, 2010. организује јавно представљање пред више од 300 присутних, углавном научника.
Ректор проф. др Бранко Ковачевић уврстио га је 2009. у Шангајску комисију, са задатаком да Универзитет у Београду буде увршћен на најчувенију у свету Шангајску листу, на којој се налази већ шест година, одајући му тако признање за вишегодишње писање у „Политици” о цитирању и вредновању научника.

Писао је за тридесетак југословенских и српских дневника, недељника, петнаестодневника и месечника, а када би сабрао својих готово десет хиљада чланака, извештаја, коментара, фељтона и разговора, то би стало у тридесетак томова од по 500 страница. И дан-данас пише, једино за нову „Галаксију” (galaksijanova.rs).

После трочасовног разговора, утисак је да је он нека врста стражара на капији будућности, коме је доступно понешто што обичним људима није. Човек немирног и знатижељног духа, који се нимало не либи да искаже своје мишљење и не избегава да одговори на свако питање.
А питали смо га какве се промене очекују у свакодневном животу, па и новинарству, под утицајем најновијих технологија и вештачке интелигенције, у каквом су стању домаћа наука и високо образовање, колико је захтевно описивати научно-технолошке продоре, може ли се зауставти „одлив мозгова” из Србије, чиме је Универзитет у Београду завредио на буде на Шангајској листи, како ће изгедати свет у 21. веку, шта доноси ера постистине…

 

По чему се разликује „Галаксија нова“ од „Галаксије“?

 

На први поглед, по описном придеву– нови. У суштини, садашња је наставила стазама пређашње коју сам две године водио као главни уредник. Интернет је – превасходно у технолошком погледу променио новинарски крајолик. Пригрлимо ли мудру мисао Маршала Маклуана – „Медиј је порука”, а немамо ниједан разлог да је одбацимо, мења се и све више ће се мењати бит новинарства у „глобалном селу” које је већ искорачило у космос.
Шта желим рећи? Мрежа свих мрежа разоткрила је свеопште новинарско (не)знање, с једне, и наметнула убитачно надметање с целим светом (сетите се само доктора наука који се баве новинарским занатом, на пример Мета Ридлија), с друге стране. Између чекића и наковња ваља преживети, а тај чаробни трен у којем још нисам спљескан видим у томе да обновљена „Галаксија”, пре свега, мора да се посвети српским научницима у матици и расејању и њиховим достигнућима. Зашто? Зато што то нико не описује. Поврх тога, овај научни магазин, први на простору бивше СФРЈ и мало шире, негује ауторско виђење. Од 70 имена и презимена, а више од две трећине су академици, редовни професори и доктори наука, изражава властити суд поводом неког истраживања или појаве. Главни уредник је ту да као скретничар скрене скретницу да не одлутају у погрешну рубрику. И да мало забибери насловом, поднасловом, међунасловима и истргнутим мислима, што је одувек волео да чини.

 

На сајту „Галаксија нова“ постоје разноврсне рубрике. У којој мери је обухваћено поље науке?

 

Ништа нисмо изоставили, чак смо се у једном ћошку приближили граничним подручјима науке, како их еуфемистички називају. Лично мислим да је наука одувек пред тим вратима, јер зашто би се упуштала у познато. Осим ако не жели да исправи поједине заблуде или да, што се веома, веома, веома ретко догађа, изведе свеопшти преокрет, а то се учевно каже уведе нову парадигму. Често се наједим када чујем овдашње истраживаче да су нам је већ подарили, а то благе везе нема са самим значењем овог појма.

 

Kако ће се „Галаксија нова“ развијати и који су планови?

 

На моје велико изненађење, чак и у врелим летњим месецима „Галаксија” бележи раст читаности и задржавања на сајту, што су два кључна показатеља у свету интернета да нешто привлачи пажњу. До сада нисмо изневерили негдашње верне читаоце, тако да је виртуелно листају од Америке до Аустралије и од Триглава до Ђевђелије. Планови? Многи учењаци ме убеђују, као што су то чинили док је нисам оживео, да се појави и у папирном издању. Вероватно у октобру, ових дана крећем од врата до врата да мољакам за новчану помоћ. Предосећам да ће први број осванути на киосцима, а припремам га да буде бољи од свих до сада под овим дивним именом. Имаћемо неколико ексклузивних чланака, то већ сада обећавам.

 

Kоје су предности и мане онлајн новинарства?

 

Одговор није ни једноставан, ни кратак. Уз извињење предавачима који вас томе подучавају, одговорићу неакадемски. Сваки технолошки искорак у историји доносио је преимућство у моћи, какогод је одредили, појединцима, групама и класама које су тиме овладале. Више волим синтагму дигитално новинарство, зато што она открива суштину комуникације засноване на електронским помагалима. Свака информација или порука се може створити и пренети укључењем или искључењем микропроцесора или чипа, срца и душе речених справа и направа. Уобичајено је да их именујемо дигиталним „нулама” и „јединицама”, за које проф. др Влатко Ведрал са Оксфорда, један од најчувенијих квантних физичара у свету, каже да су нематеријалне информације у виду „нуле” и „јединице” претходиле постању или „Великом праску”.
Сада сами себи дочарајте предности и недостатке таквог општења, што сте, свакако, учили на студијама новинарства на Факултету политичких наука. Ниједан комуниколог данас није кадар да замисли куда све то води, али ја нисам најпоузданији сведок упркос томе што повремено прочитам понеку књигу или чланак из ове области.

 

У којој мери је развој технологије променио новинарство?

 

Тек смо на самом почетку незапамћеног и незамисливог преврата који ће га из темеља променити. Шта под тим подразумевам? Појаву вештачке интелигенције која ће надмашити људску и преузети све што је до тада човек сам или коришћењем машина обављао. Не видим како ће занат којем сам посветио цео свој живот то избећи, ако већ сада интелигентни роботи пишу вести и краће извештаје. И у науци су се већ огледали у софтверском обличју.

Мене зачуђује и изненађује што то већина наших истраживача није у стању да појми, чак су се опирали појединим налазима које сам наводио на својим предавањима проистеклим из моје књиге „Мозак на чипу – човек без будућности, будућност без човека”. Мало ко је прочитао ово штиво које није ништа друго до вишедеценијско новинарско истраживање. Сва предвиђања су утемењена на мишљењима водећих иностраних научника и чувених мислилаца у прошлости, мени је преостало да их преточим у занимљиву и разумљиву причу.

 

Kако писати једноставним стилом тако компликован језик науке?

 

Нисам убеђен да сам способан да некоме испоручим своје поуке, мада не бежим од тога да младе подучавам занату на властитом искуству. Сваки пут кад се латите тастатуре осетите да сте распети између запретаних и замршених научничких тумачења и недовољне упућености читалаца. Да не буде забуне, истраживања су толико отишла у дубину да се ни истраживачи у једној научној грани међусобни не разумеју.И не усуђују да вам буду саговорници, свеједно колико се дуго познајете и уважавате. Неће се физичар који изучава субатомске честице упустити да објашњава какав је то продор начињен у суперпроводности. Свако ко се определи за научно новинарство, штагод то значило, мора сам да понесе свој крст. У свету је све више доктора наука, веома надарених за писање или казивање, који се тиме баве и за то су добро плаћени. А код нас? Научно новинарство је последња или непостојећа рупа на свирали, чак и за саме истраживаче које доводимо на јавну позорницу.

 

Kакве промене се могу очекивати под утицајем вештачке интелигенције?

 

Несагледиве и незамисливе, чији се обриси свакодевно помаљају. А двоструко разумни човек (Homo sapiens sapiens) најчешће као ној гура главу у песак. Одскора се, међутим, увећава списак технолошких иконобораца који, не оспоравајући заслуге вештачке интелигенције, упозоравају на погубне последице уколико она – а тако нешто нико при здравој памети не сме да искључи – преузме превласт над људском или природном. Уколико се, дакле, отргне своме творцу човеку.
Случајно сам на интернету налетео на тај списак и могао да будем први из Србије који га је потписао, али сам се суздржао да ми се не би смејали. Знате народну: „Видела жаба…”. Недавно сам тамо пронашао неколико имена из наше земље.

 

Kакве ће промене доживети новинарство, наука, технологија у ери постистине?

 

Најпре да се договоримо: наука не открива истину, већ покушава да одгонетне и објасни непознато и неспознато. Одавно сам од једног нашег научника, са завидним успехом у свету, научио да за истином трагају религија и филозофија, а да наука нема метод да установи шта је то истина. Она само може да утврди да ли је нешто тачно или није тачно, доказиво или недоказиво итд. У том светлу не бих знао шта је то постистина, иако се наш народ одвајкада подсмева свачијој накнадној памети.
Кренимо овим редоследом: наука као „организовано знање” (Имануел Кант) нам прибавља најсушаственије увиде у свеколику стварност, тако да ће она напослетку растумачити малтене целокупно обзорје људског постојања. Наравно, човек никада неће бити у прилици да баш све одгонетне у непрегледном бескрају (или бескрајима) названом космос. Технологија као њено чедо мењаће стварност и мењаће нас саме. „Човек не може мењати свет, а да не мења самог себе”, поручио је Станислав Лем у дивној књизи „Сума технологије”. А новинарство? Неће ни постојати, јер ће нова свемоћна бића размењивати поруке или вести – што је бит мога заната – мисаоним путем. Такви огледи су у току, истина у самом зачетку. Али не заборавите да су мисли електрогнаетски таласи.
Уколико не можемо да опишемо истину, како ћемо дочарати послеистину? Претпостављам да сте мислили на послеистину из привидне или виртуелне стварности, у којој ћемо – када нас буде сасвим обујмила – моћи, чак, да мењамо своја сећања и да састављамо нова, а да их никада нисмо проживели!

 

Kако је могуће да је постистина реч године 2016. по Оксфордском речнику, иако ју је смислио још 1992. године Стојан Стив Тешић?

 

Заиста не знам. Ни Нобелова награда се не додељује у правилним временским размацима – једном је дају за давншња, други пут за скорашња открића. Знате, изабраници којима сте такав задатак поверили имају слободу да се изјасне кадгод сматрају да је то целисходно. Најважније је да је тај појам смислио један Србин и изванредан писац, добитник „Оскара” за сценарио, због чега ће ући у историју и остати тамо све док је нека суперинтелигенција потпуно не преправи. За сада је светски моћници поправљају.

 

Како коментаришете промене у свету науке и њену релативност ?

Све тече, све се мења (Хераклит). Науку погони неутажива људска знатижеља још од времена када је први усправљени човек (Homo erectus), осовивши се на две нове пре два милиона година, погледао у ноћно небо. Радозналост је, по свему судећи, једна од битних одлика неопходних за наш опстанак, па и осталих живих створова. Уткана је у основну пређу еволуције, у саме гене, зато није могуће да ће она ишчезнути. У то не верујем, а немам да подастрем ниједан доказ.
Наука је превалила дуг пут – од астрологије до астрономије, од алхемије до хемије, од Демокритовог недељивог атома, зато се тако зове, до Хигсовог бозона или „божије честице”. Ја то видим као стално успињање ка недосежном врху, попут Сизифа који даноноћно гура своју стену узбрдо. Она час застане, час залута, али свеједно се пење незнано докле и незнано куда.
Другим речима, наука је у непрекидном преиспитивању и непрестаном напредовању. Ниједна друга људска умна и духовна творевина јој није ни примаћи.

 

Kако бисте оценили високошколско образовање у Србији?

 

Од сјаја до очаја, то је омиљени наслов на спортским страницама. Високошколско образовање и наука су „сијамски близанци”, на примеру друге најбоље се огледа прво. Налазе се у двојаком, двојном, чак двоструком положају. Удубите ли се, а поготово ако годинама пратите збивања, нећете се отети утиску да то подсећа на две личности у једној. На античког бога Јануса чија су два лица гледала на супротне стране!
Прво, не користе се знање, везе, а ни новац истакнутих српских научника и стручњака отишавших из Србије којих, како се претпоставља, има од 5.000 до 12.000, а приличан број је на водећим универзитетима, у познатим институтима и у моћним компанијама. Ниједна власт до сада није никада осмислила озбиљан програм да их привуче и укључи у овдашња истраживања и високо образовање. Сваки министар је то обећао као најпречу меру, и сваки је обмануо народ. Највећи српски капитал остао је „мртав капитал”.
Друго, још није успостављено истинско међународно вредновање појединаца и установа, најављивано више пута. Иако сам у минулих 39 година праћења српске (и југословенске) науке научио да будем опрезан, чак сумњичав, понадао сам се да ће се напокон то догодити када је Београдски универзитет 2012. доспео на Шангајску листу. Преварио сам се. Зар оволико отезање с оцењивањем (не)лажних доктората није потврда да сам погрешио?
С једне стране, имате домаћу најстарију и најцењенинију високу школу која је увршћена међу 300 одабраних од готово 22.000 на свим меридијанима, што је Србију сврсталао на високо 37. место земаља у шангајском разврставању, а на другој претежну (и претежућу) већину истраживача с докторским и професорским звањем који се не волшебан начин опиру међународној процени властитог научног и стручног доприноса!
Треће, опстаје вишедеценијски несклад између природних (или основних) наука – физике, математике, хемије и биологије, и биотехнолошких и техничко-технолошких које вуку напред и истражавање и образовање и привређивање, на једном крају лепезе, и друштвено-хуманистичких на другом. Велико је питање да ли је малој и сиромашној земљи као што је наша потребно толико друштвењака (и хуманиста) науштрб природњака и технолога! Првопоменути готово занемарљиво изучавају садашњу друштвену збиљу на прелазу из комунистичког социјализма у комунистички капитализам, у којем су се, углавном, обогатили татини и мамини синови – јуче брозовићи, данас демократићи. Придодајмо да друштвењаци и хуманитарци веома мало објављују у најпризнатијим међународним часописима, што значи да скромно доприносе сврставању Универзитета у Београду на разноразне листе.
Четврто, овдашња наука и струка занемарљиво мало стварају нове технолошке поступке, унапређења и побољшања. Докторати (без плагијата) се не оваплоћују у нове високотехнолошке производе и услуге који имају прођу на светској пијаци. Уз часне изузетке, а таквих је понајвише у информатици и телекомуникацијама.
Пето, нема никакве провере на истеку истраживачких програма које ми порески обвезници плаћамо. Када сте чули да је иједан завредио лошу оцену или да је од руководилаца затражено да положе рачуне?

 

Шта је допринело напредовању Универзитета у Београду на Шангајској листи?

 

Најбољи овдашњи истраживачи који се правом зову научницима, а таквих је десетак одсто, можда ни толико у Београду. Дуго путовање у Шангај како сам написао у својој књизи „Србија до Шангаја, и назад”, отпочело је 2003. године када су, први пут у Србији, новчано награђени истраживачи који су објавили научне чланке у угледним међународним часописима. Министарство је признало да наука, заиста, вреди и да се то може исказати новчаницама. Тамо је Родос, тамо се скаче удаљ.
И поред тога, мој чланак у „Политици”од седмог јануара 2015. године „Далеко је 500 светских”, добрано је узбуркао духове у академској заједници. Читаоци су сазнали да Београдски универзитет није „светски бренд” како су се многи хвалисали, и да га је на Шангајској листи, најцењенијој у свету, претекла Љубљанска универза, а касније и Загребачко свеучилиште. Нисам посустао све док 15. августа 2015. године и српска најстарија високошколска установа није увршћена, због чега ме је ректор проф. др Бранко Ковачевић именовао у нашу Шангајску комисију, јединог који није доктор, професор или академик!

 

Kако задржати научнике у Србији?

 

Бојим се – никако. „Одлив мозгова” је достигао незапамћене размере, одличници одлазе већ после средње школе. У Србији нико ни не покушава да бележи, а камоли да постојано изучава, изузев проф. др Владимира Грећића! Успешнији део српске науке станује у белом свету, представљен отприлике истим бројем истраживача. Али кудикамо суровије надметање и вишеструко повољнији услови нагоне их да се из петних жила боре да опастану. „Објави или нестани” (Publish or perish) тамо свакоме виси над главом као Дамоклов мач. Споро и стидљиво ово „свето правило” завладаће и овде, насупрот лелеку хиљада оних који су себи прикачили звање доктора наука, а не баве се науком. Нека још једном прочитају своје дисертације и увере се да ли су допринели новим зрнцем знања. Бојим се да нису, јер су увелико препричавали одавно сазнато и растумачено.

 

Процена: како ће изгледати свет у новом веку и које су последице?

 

Имате ли неко лакше питање,? Предочићу како то виде водећи научници и технолози у свету.Човечанство срља у прогрес, ако ћемо веровати управнику поште из Ниша из „Зоне Замфирове”. И то већ дуго. Какве га препреке очекују? Искрено говорећи – оне не постоје. Коначна граница? Закони физике. Ништа није немогуће, јер се све– према речима нобеловца Бертранда Расела – и живо и неживо покорава истом хемијском империјализму. Хајде да то мало поткрепимо.У 21. веку људски род Искусиће свеобухватне и темељне промене да ће изгледати као да је за тих сто година узнапредовало 20.000 година! Попут „Великог праска”, ова јединствена и неискуствена прекретница названа је сингуларношћу.Најављују се:паметне машине с надљудском интелигенцијом, и неком врстом свесности, огромне рачунарске мреже(и повезани корисници) које постају надљудска интелигентна створења, спрега рачунара и човека укојој ће учесници једни друге сматрати интелигентнијим од људи и побољшање одлика природног мозга помоћу најсавременијих достигнућа биологије. А 22. век? Године 2200. роботи (више од 500.000 врста) ће се самопоправљати, самоумножавати и самоприлагођавати. Разумеће човеков језик. Бираће најбољи исход превазилазећи све што су њихови творци људи предвидели.Осећаће се и вероваће да су самонастали (самородни). Поједине роботске мисли надмашиће људске!Роботи ће постати филозофи, политичари (зар то већ нису?),учитељи,глумци, песници,акробате, жонглери… И да се овде зауставим, јер има разноразних сценарија будућности.„Малo по мало постварићемо све своје химере”,написао је још у 18.столећу француски филозоф Етјен Кондијак.