Бесмисленост журбе

У савременом добу се живи брзо. Брже него што би иначе било пожељно. Савремени човек увек негде жури. Стално се жури: на посао, у школу, код куће… Журба је постала свакодневица савременог човека. Претерана ужурбаност изазива стрес и нелагоду. Иако и сами свесни узалудности журбе, имамо илузију њене сврсисходности. Журба је постала трајно стање и понашање у животу појединца. Дан је испуњен са прегршт ситуација у којима журимо. Поглед на сат и помисао – колико још имам времена? Што више пожурим, више ће ми времена остати, нећу закаснити. Време и поглед на сат (ручни, зидни, на мобилном телефону, на екрану телевизора…) дају неопходну динамику ужурбаности.

Жури се од раног јутра (када се не би журило не би се рано ни устајало). У соби се жури са облачењем и припремањем за излазак напоље. Чим се изађе из куће, стана жури се за лифтом, аутобусом… И све мисли које нас тада обузимају: на ком је спрату лифт? Када ће проћи аутобус? Зашто га нема на видику?

У пословном свету кашњење је недопустиво. Па отуда и највећа журба- да се не закасни. Кашњење не мора бити толико кобно (губитак кредибилитета и ауторитета). Време је заиста важно, али зашто бисмо га потрошили журећи? У стању журбе постоји и неколико мана. Као што је Конфучије рекао: „Жеља да се ствари ураде брзо, спречава да се ствари ураде темељно“. Немогуће је нешто урадити темељно, ако се томе не посвети доста времена. Уобичајено је постала дилема, када се пожури и у журби изађе из куће: Да ли је шпорет искључен? Да ли је ускључена пегла? Да ли је веш склоњен са терасе? Да ли су врата закључана? У толикој журби нисмо ни сигурни да смо урадили нешто, што би иначе без журбе требали да урадимо.

У журби се једноставно нешто заборави. Није само заборављање највећи проблем ужурбаности. … Наравно то није у потпуности заборављено, само није урађено како треба, неке ствари се једноставно отаљавају. Да одело баш и не стоји како смо замислили, да у ташну нисмо натрпали све што смо желели, косу нисмо довољно осушили….

 

У тренду је журити и убрзати се. Зато и постоје рекламе које нуде брзе услуге, бржи интернет… И храна која се највише нуди је „брза“ храна. Особе који су ван тог тренда, називају блејачима, кулерима… Уколико не журиш или ниси довољно брз, сврстан си у неку посебну категорију. Блејачи често одбијају да било шта и раде, не само колико то брзо раде, посвећени су у потпуности доколици. Журба је унутрашње стање и понашање поједница, чим се пренесе на више особа тада настаје фрка, гужва, хаос… Тада је немогуће урадити било шта, настаје блокада. Тако и са нама самима када журимо.

Стално смо у блокади и у грчу. Зашто толика потреба да се пожури и стигне раније, „на време“? Зар није право време за неке ствари управо, тај тренутак? Понекад није ни важан разлог журбе, већ је она важна само по себи. И док човек жури, све помишља да је време почело брже да пролази, да време „лети“.

Упоредимо ужурбаност са својом супротношћу- чекањем. Нико не воли да чека, посебно ако не зна шта чека. Понекад и у страху, да нам време не би узалудно прошло у чекању, почињемо да журимо. Ни једна крајност није добра. Зато би требало пронаћи баланс између чекања и журбе. Понекад је неопходно чекати (уосталом зато и постоје чекаонице), јер није могуће бити први и да се све догоди одмах у тренутку када то пожелимо. Понекад се пожури да се не би чекало. На пример у реду, кад неко замоли да буде први јер жури, или када се залети да пређе улицу док се није променило светло на семафору. Али колико год чекање на неким местима било неизбежно, журба није.

Није неопходно журити, ако то и учинимо, нема много смисла. Код себе изазивамо нестрпљивост, нервозу, стрес… Уосталом и не знамо прави разлог толиког журења. Гледамо у сат, брже ходамо, журимо. Журба није од користи, напротив. Журба може и одмогнути и негативно утицати на нас, можемо имати више штете него користи од ње. И наравно поставља се питање које је поставио и писац Владан Десница: „Научио сам да је свака журба узалудна и сваки немир јалов; све једно се дочека, све једно се открије смисао и бесмисао свега. Све једно, човјек обиђе читав свој круг. Па зашто онда толика журба?“.