Српски Ел Дорадо

Злато је увек било предмет потраге и позната је човекова жеља за поседовањем злата. Оно је симбол богатства због своје цене, али и изгледа и особина које има. Злато се на латинском зове Aurum (Au) што значи -сјај зоре. Ко би могао да одоли том племенитом металу? Некада предмет великих куповина и богатства данас се користи искључиво као вредан и скупоцен накит. У његовом најчистијем облику, оно је светло, благо црвенкаст, жут, густ, мекан, кован и растегљив метал. Злато има знатну специфичну тежину, доста високу температуру топљења и кључања и сразмерно малу тврдоћу. Тегљивост и ковност злата је изузетно велика – од 1 грама злата може да се извуче жица дужине 3 километра, а ковањем или ваљањем могу да се добију листићи („златне фолије“) дебљине до 0,0001 милиметара. Такви листићи су 500 пута тањи од човечије длаке.

Познате су „златне грознице“ из деветнаетог и почетком двадесетог века . Велике потраге за златом због који су многи истраживачи и сви који су желели брзо да се обогате и приграбе злато, пошли на позната налазишта широм света (Јужну Африку, Аустралију, Бразил, Сједињене Америчке Државе). Тада су многи копали у жељи за брзом зарадом.

bolji grumenЗлато је због својих особина и своје вредности одувек фасцинирало човека. Уосталом и као симбол богатства и материјалне моћи. И тако су настајале легенде и митови о налазиштима злата. Иако је тачно из митова да на одређеним местима има злата, она су одувек преувеличавана. Најпознатији је мит о Ел дораду ( првобитно називан El Hombre Dorado – Златни човек). Мит о Ел дораду започет је око 1530. у колумбијским Андима, где је конкистадор Гонзало Хименез де Кесада наишао на Индијанце племена Муиско. Тамо је чуо причу од индијанских старешина. Прича се временом преносила и добила свој познати преувеличани и митски облик.

Првенствено је означавао краља који је на себи носио злато али је касније тај назив пренесен на целу област- краљевство. И тако су бројни конкистадори, племићи, истраживачи и авантуристи организовали експедиције у намери да открију ту златну област у којој има злата у изобиљу. Конкистадори су и претходно налазили и узимали злата јужноамеричких домородаца и носили у своју постојбину, углавном Шпанију и Португал, што је у тим земљама изазивало инфлацију. Иако су тражили дуж обала реке Амазон и реке Ориноко као и језера Парима, ниједан трагач званично није открио Ел Дорадо. Иако нико никада од експедициониста није ушао у Ел Дорадо, многи су се вратили празних руку, али су се понеки и обогатили. Нису нашли то краљевство са прегршт злата али су имали среће да успут нађу и заплене од домородаца понешто злата. Едгар Алан По је у својој песми „Ел Дорадо“ опевао ову земљом као чежњу за богатством, и на крају чежњу за нечим недостижним и узалудним трудом да се то и оствари. Волтер је у свом роману „Кандид“ описао Ел Дорадо као земљу у којој злата и драгог камења има у изобиљу, а становнике ове замље као племените, добре, мудре и религиозне.

DSC 0472У Србији постоји област која се може назвати златна област. За њу се знало још пре Ел Дорада и многих других налазишта у Америци и Аустралији. То место је на обалама реке Пек и у самој реци. Ова река у свом кориту скрива ситне честице злата. Иако се каже да су за златоносност Пека зна одувек, још од првих насеља у близини ове реке, прва интензивна експлоатација се врши за време Римљана, посебно у периоду владавине цара Хандријана (други век нове ере). Касније се испирање злата на овој златоносној реци усавршавао. У средњем веку су извлачење злата наставили српски краљеви. Затим су Турци наставили, а после ослобађања од Турака експлоатација злата обновљена је крајем XIX века у време Краљевине Србије, а затим и у Краљевини Југославији. Тада су коришћени специјални багери за вађење злата. Највећи багер је био власништво акционарског друштва чији је већински власник био краљ Александар Карађорђевић. Тај багер је радио од 1934. године до 1955. И према неким подацима је извадио преко седам тона злата.

Постоје и разне легенде о долини реке Пек. Једна од најпознитијих је да су минђуше које је носила Клеопатра направљене од злата из ове реке. Верује се и да околна брда и планине имају велике количине злата. У народу постоји веровање да ноћу на Богојављење где има закопаног злата гори ватра. Па из тог разлога многи сматрају да би тада највише горела обала и брда око реке али и у самој реци би се појавила ватра. Легенда каже да су Грци пре Тројанског рата експлоатисали злато из Пека и његових притока. Ово су ипак само легенде и веровања слична миту о Ел Дораду када су људи сматрали да ће наћи место где злата има у изобиљу. Овде иако нема толико злата колико приповедају неке легенде, ипак га има.

По чему је посебан Пек? Пек извире у подножју Црног врха и настаје спајањем Великог и Малог Пека. Тече низ бројне клисуре и котлине окружених бројним брдима. Пек има и 14 притока (Бродичка река, Грабовска, Дубочка…). После 124 километра се улива у Дунав код Великог Градишта. Занимљива су и називи највећих насеља кроз која протиче. Мајданпек је познат по свом руднику бакра у којем се у мањим количинама вади злато и сребро. Због ових племенитих метала позната је и златара Мајданпек. Пек пролази поред свих тих налазишта и вероватно се са њих напаја. Иначе сам назив Мајданпек- од турске речи мајдан- рудник, у преносном смислу и богат извор и назива реке Пек.DSC 0492

Повезивања Пека и злата у називима места није изузетак у случају Мајданпека. Познати Аустроуграски путописац и етнолог из деветнаестог века Феликс Каниц је записао да се Кучево у далекој прошлости звало Chrisovehia (Старозлатија). Велико Градиште код ког се Пек улива у Дунав се некада звало Пинкум по Пеку који се у Римско доба звао Пинкус. У Пинкуму налазила и ковница новца у време римског цара Хандријана, када је експлоатација злата из Пека била најинтензивнија под Римском влашћу. А садашњи назив Град- иште (тражи). О томе шта град тражи тј. иште постоје бројне легенде.

Недалеко од ушћа реке Бродице у Пек налази се археолошки локалитет Краку Лу Јордан и спада у категорију споменика културе од изузетног значаја . Он је представљао металуршки центар за прераду бакра и гвожђа. Откривена су металуршка постројења са пећима, просторија за припремање жара и низ других просторија. Од покретног археолошког материјала пронађене су алатке, рударске лампе, велики судови за жарење руде, жрвњеви… На основу Диоклецијановог новчића који је откривен на локалитету, извршено је прецизно датовање у крај III века. Ова археолошка ископавања трајала од 1971 до 1987. потврдила су постојање металуршког погона за прераду разних врста метала на овом подручју и оживела веровања да ово подручје садржи велике количине бакра али и злата.

DSC 0480Пек није дубок ни широк осим у кишним пролећним данима када надође и напуни корито. Он је плован само последњих седам километара и то за мале чамце. У Пеку има и разних врста риба, попут клена и деверике. И сада када се уђе у реку и извади песак, могу се по песку уочити светлуцаве честице. Те честице иако се пресијавају имају малу масу. Потребна је опрема и вештина да би се испрао песак и добило злато. Данас је мало људи који се баве овим занатом. Број испирача злата се свео свега на неколико десетина. Поред вештих руку у овом традиционалном испирању злата који се од давнина примењује потребна је и опрема. Пралиште служи за задржавање злата и уклањање крупног материјала састоји се из посебних преграда. Испитак је посуда у коју се ставља прочишћени садржај из пралишта. Испирањем помоћу воде, уз веште потезе рукама уклањају се све честице да би остало чисто злато. Користе се две врсте испитка. „Влашки“ који је најстарији и који се користио од самих почетака испирања злата. Он је дрвен обично од јове или тополе. „Амерички“ је пластичан, округлог је облика и све се више користи јер је лакши за коришћење.

ispitkadddИако се још од праисторије и Грка преко Римљана, средњевековних витезова, Турака па све до богатих индустријалаца Пек и његова обала експлоатисали и по легендама много је злата искоришћено а још много остало. Чињенице говоре да је било злата и да га још увек има, не зна се у којим количинама. Различите технике испирања од овчијих кожа и испитака и пралишта до специјализованих багера. Данас се овај занат демонстрира на разним манифестацијама овог краја најпозаније је испирање злата у оквиру „Хомољских мотива“, да би се овај занат сачувао од заборава и приказао новим покољењима. И данас се може видети понеки испирач злата у Пеку, али није вођен првенствено жељом за богатством и зарадом као његови преци и колеге из неког прошлог доба већ да сачува овај занат од заборава који је специфичан за насеља око Пека. Зато кад код имају времена ти авантуристи узимају испитак и пралиште и под грозницом (златном) одлазе на реку и испирају злато. Некада се овај занат морао „красти“ као и сваки други да би се вешто обављао. Данас се испирање демонстрира и приказује да би се подучили и млађи и да овај занат не би пао у заборав. Може се и сада испрати по који грам злата. Да се светлуца жутом бојом у испитку. Потребно је имати и среће кажу искусни испирачи. Вештина није довољна, потребно је имати и доста среће и „зарадити“ по коју честицу злата.

У толиким митовима и причама увек је било истине. У Јужној Америци има и оних који су се обогатили а исти је и случај и са авантуристима у „Златним Грозницама“ и испирачима и експлоататорима у Пеку и његовим обалама. Сада са ове временске дистанце нам је тешко поверовати у толика налазишта злата. Све помислимо колико су те приче преувеличане? Ми и не знамо ко су људи који су се овајдили у „Златним грозницама“ и Печкој долини… А и никога ко је пронашао Ел Дорадо. Али ти митови и легенде заиста постоје и о Ел Дораду и о старим Грцима и римским царевима који су се китили печким златом. Зато је тешко поверовати у узалудност потраге за срећом, као што је Едгар Алан По описао. Ко то зна? Можда ће се неком испирачу злата у води који одваја песак од злата са пралиштем и испитком осмехнути срећа. Можда се тај родио или тек треба да се роди и да научи овај прастари занат и буде довољно стрпљив и вешт да би га Фортуна погледала.