Град пива и радних људи

Последњих неколико година, град Минхен је убедљиво на листи места које туристи радо и све чешће посећују, што ни мало не чуди, с обзиром на то да је град пун културних дешавања, музеја, паркова, историјских грађевина, како места за одмор, тако и оних за провод, а њихове познате пабове можете срести на сваком кораку.

Минхен је по величини трећи град Немачке, након Берлина и Хамбурга. Главни је град немачке покрајине Баварске, из које датирају и први подаци о граду, из шестог века нове ере. Град је у почетку био једна од покрајина које су Баварци, тачније племе Алемана основали на реци Изар. Негде између десетог и једанаестог века, монаси оснивају манастир који се звао Апуд Мунихен од кога потиче данашње име за овај град. Коначно, војвода Хенрик Лав оснива град коме даје име Минхен. Град се налази на обалама реке Изар, на надморској висини од петсто тридесет метара и на самим обронцима Алпа, који су удаљени четрдесет пет минута. Најважнији владар, коме Минхен дугује данашњи изглед, је краљ Лудвиг I, који је задужен за многе грађевине које красе град и дан данас. Град броји око два милиона становника, од којих се процењује четиристо хиљада странаца, где су најбројнији Турци, потом Италијани, Грци, а у последње време, све чешће и Срби.

Што се тиче његовог изгледа, веома је чист у поређењу са Београдом, дакле, тамо не можете наћи смеће по улици, парковима, неким забаченим деловима града или тргу, колико год да туриста ту прође дневно, као и самих становника, јер се зна правило како се поступа са њим. У складу са тим, распростањено је доста канти где се одлаже било која врста отпада, како на тргу, насељеним улицама, тако и у тржним центрима. Они смеће одлажу на другачији начин, одвајају се по врсти отпада. Свака канта има обележје отпад за стакло, пластику, папир и тако даље. На њиховим контејнерима се налазе кукице које служе за качење кеса у којима се налази храна, где можете оставити остатак од ручка бескућницима. А за остатак који је неупотребљив, имају посебан контејнер и за то. Уколико не би поштовали тај ред, били би опоменути и кажњени одређеном сумом новца. Такође, труде се да што више подстакну грађане на рециклажу, тако у многим маркетима попут њима познатог Алдија и Лидла, можете наићи на пар машина које служе за убацивање празних лименки и флаша, где свака има одређену вредност. Заузврат, добијате новац, у зависности количине и вредности флаша које сте рециклирали. Позитивна ствар је и то што је град пун зелених површина. Све велике фабрике које припадају Минхену налазе се ван града. Имају и закон да се на сваку грађену зграду изгради и један парк, што се увек и практикује. Колико год великих маркета, тржних центара, огромних музеја, зграда, банака и сличног имали, зелене површине никако не мањкају. Посебно када се нађете у деловима изван центра града, заиста имате тај осећај да удишете здрав ваздух. Да би додатно очували исти, имају и закон за аутомобиле који налаже да свако возило које не задовољава критеријуме минималне загађености односно оно које загађује околину преко дозвољене бројке, не сме бити коришћено у граду, у супротном особа која прекрши закон, бива кажњена одређеним новчаним износом. У последње време, служе се и аутомобилима на струју како би и ту смањили загађеност ваздуха. Пумпе које пружају услугу таквим аутомобилима налазе се на пар места у граду. За сада још тај начин није заживео у великом проценту, али се увелико ради на томе. Како би смањили потрошњу електричне енергије, већина становника у својим домовима поседује соларну плочу, што говори и о развоју њихове свести, као и чињеници да су богата нација.

Људи који су обично једном отишли као туристи, или који верују у стереотипе попут тога да су Немци изразито хладни људи имају погрешну слику о њима, јер чињеница је да то није ни приближно тачно. Они су веома предани послу, и веома цене људе који су вредни, из те перспективе се можда чини да су хладни јер „само“ раде. Али, то је вероватно погрешно запажање посматрача јер колико год да раде, исто тако воле да се опусте уз баварска пива и уживају у плодовима свог рада, то јест платама које добијају. Просечна плата у Минхену износи око две хиљаде евра. Тако да са задовољством себи унајмљују кућне помоћнице, ретко који дом чисти кутак у ком живи, излазе на најскупља места у граду, троше на пива, спорт и чине све што могу како би „купили“ више времена за себе, своју породицу и пријатеље. Већина има такозване „кланове“ односно најближе пријатеље с којима имају ритуал да на пример одлазе на вечеру, одређеног дана и у одређени ресторан. То се негује и одржава годинама без прескакања, јер уживају у томе. Оно што се дефинитивно разликује од ситуације у Београду и генерално у Србији, јесте то да на тим или било којим окупљањима људи заиста разговарају једни с другима, шале се, можете видети осмехе на њиховим лицима, нема коришћења мобилних телефона целе вечери, сликање хране коју су наручили и слично. Заиста су посвећени људима који их окружују и којима су посветили своје време. Још једна чињеница која демантује коментар да су хладни је и та што имају обичај да књиге које су прочитали оставе на клупама станице где се чекају аутобуси, метрои и било која превозна средства, и тако омогуће још некоме да је прочита и даље проследи, или задржи, одлуку остављају оном ко је први нађе.

Саобраћај је веома контролисан, постоје многобројни тунели чија је сврха да смање гужву на неким „критичним“ местима где се оне обично стварају, и да се тако уштеди време уколико путујете аутомобилом. Поред аутобуских и трамвајских линија, имају и метро, тачније два, један носи назив Убан, а други Есбан. Разлика је у томе што први путује искључиво под земљом, а други на површини, с тим да комбинује и подземни саобраћај. Поред свега наведеног, саобраћај је обезбеђен и за бициклисте, по целом граду се налази део намењен само за њих, који води до најситније и најзабаченије улице. Често се возе бициклама до посла, маркета, парка или до станица метроа. Имају пар места у граду где слободно остављају бицикле док метроом оду до жељене дестинације, те бицикле могу стајати ту и пар дана. Такође, сам град бесплатно нуди велики број бицикала на коришћење које можете возити и оставити било када и било где по граду.

Оно што је за Београд Кнез Михајлова, то је за Минхен Мариенплац. Главни трг града, добио је име по златном кипу Краљице Марије, који је ту постављен током средине седамнаестог века, и ту се налази и даље. Кип је окружен Старом и Новом градском двораном и црквом Фрауенкирш. Нова градска дворана је нео – готичка зграда, саграђена у деветнаестом веку, а Стара у четрнаестом, чији се првобитни изглед није задржао због пожара из шеснаестог века и каснијих ратова. Њен данашњи изглед је у духу готике. Нова градска дворана, позната је по сату Глокеншпил, који свакодневно у одређено време приказује два значајна догађаја из Минхенске историје, а то су венчање Војводе Вилхелма V и Ренате од Лорене, и победу над епидемијом куге. Сат се састоји од четрдесет три звона и тридесет две фигурице направљене у природној величини. Са куполе катедрале Фрауенкирш пружа се поглед на Минхен, а када је ведро, могуће је видети и обронке Алпа. Катедрала је изграђена у готичком стилу, и у њој може стати двадесет хиљада људи. Овде се налази гробни споменик Луја IV, као и богата збирка познатих уметника који су стварали између четрнаестог и осамнаестог века. Оно што се такође налази на тргу су неизбежне радње познатих и квалитетних брендова. Као што је разноврсна роба, тако су разноврсне и цене. Њихови попусти су знатно другачији у односу на Србију. Када се код њих каже седамдесет посто попуста, то се заиста и мисли. Тако да ако уграбите период сезонских снижења, можете себи приуштити лепе и маркиране џемпере за само два евра, уместо тридесет, и слично. Код њих су генерално цене ствари, прехрамбених производа знатно јефтинији у односу на главни град Берлин, али су зато кирије веома скупље. У центру се налази и најстарија фонтана Фишбрунен, око које су поређане металне столице где можете сести и одморити ноге и мисли од посла или куповине, или уколико само желите да уживате у погледу. Једна од најпознатијих пивница на свету је Хофтбраухаус, основана у шеснаестом веку и налази се у близини Мариенплаца. Непосредно након оснивања је започела са производњом пива Хофбрау. Док се у галонима точи пиво, у позадини свира баварски бенд коме су теме везане за пиво и испијање истог. Ова пивница је једна од омиљенијих у граду садашњим туристима, разлог за то је што је била епицентар предратних политичких деловања Адолфа Хитлера.

Оно што никако не смете пропустити у овом граду, јесте један од највећих фестивала у свету који је посвећен пиву, а то је Октобарфест. Одржава се сваке године крајем септембра и траје шеснаест дана, а први фестивал одржан је хиљаду осамсто десете године. Октобарфест посети око шест милиона људи, убрајајући их из читавог света. Оно што на фестивалу можете наћи поред огромног избора пива и переца које се традиционално праве за ту прилику, су и многобројни елементи вашара. Ту можете наћи разне справе, од класичних аутића, кућа страве до ролеркостера, камиказа и осталих опаснијих и сложенијих попут точка. Такође, ту се налази и пар шатора који заузимају огромну квадратуру и који су увек традиционално сређени и украшени одређеним обележјима свих племена Баварске и неизоставног пива. Традиционално се ту једе печено пиле, велике переце и литарске кригле пива. Услужују вас даме које су увек обучене у народним ношњама. Сваки шатор има другачије кригле и конобарице имају различите ношње, а деле се управо по тим племенима Баварске. Мало пред сам фестивал, у многим продавницама се могу наћи различите ношње, како би сте се “опремили” за фестивал и испоштовали га како доликује, то је наравно слободна воља. Оно што је занимљиво и такође се разликује од Србије, јесте та традиција коју негују, не стиде се свог порекла, поносно носе те ношње и децу од малих ногу уче да раде то исто. Током дана Октобарфеста у њима иду и на посао, и то је потпуно легитимно јер тако исказују поштовање својим прецима, док се у Србији углавном смеју људима који играју фолклор и који носе ношње на догађајима који то захтевају. Испод сваког шатора налази се бенд који пева њихове песме, као и познате поп и рок стране песме попут “Ја волим рокенрол” Џоан Џет. Али, између сваке такве песме, евентуално након две, следи баварска песма посвећена пиву где су сви присутни дужни да узвикују “Ура, ура” и наздрављају криглама све док се рефрен не заврши. Фестивал привлачи све генерације, од најмлађих, до најстаријих који броје и преко седамдесет година. Не би сте веровали како бака од седамдесет три године без страха иде на најстрашније справе којих се и деца плаше. Никада нећу заборавити једну такву која ме је у сред коришћења једне справе, која нас је држала осамдесет метара од земље, упитала да ли желим да одемо после на точак, док сам ја размишљала само о томе да се жива вратим на земљу. Па ви после реците да су Немци хладан народ који не зна за забаву.

Палата Нимфенбург је једна од карактеристичних грађевина која се налази у Минхену. Саграђена је у шуми хиљаду шесто шездесет друге године у барокном стилу. Представљала је главну летњу резиденцију владара Баварске. Ту је живео и претходно поменути краљ Лудвиг I, који је био познат по свом бурном љубавном животу. У то име, он је једну просторију посветио свим женама са којима је био и назвао је “одајом лепотица”. Та одаја је испуњена сликама његових љубавница. За парк који окружује дворац се прича да је најлепши у Минхену. Данас се ту преко целе године одржавају банкети и дочекују угледни гости, а лети се организују концерти класичне музике. Становници су веома посвећени култури о чему говори и чињеница да све продавнице и установе у граду раде свим данима, осим недељом. Једино што недељом ради су музеји којих има доста, и улаз кошта само један евро. Такође, имају посебно организован превоз тог дана, који је иначе бесплатан. Он вози до свих музеја у граду, тако да је на вама да бирате који желите посетити. Један од најпознатијих је Дојчес, највећи музеј технологије. У њему можете ући у прави рудник или подморницу, авиони висе са плафона, с разлогом носи придев “највећи”, и без сумње оставља утисак.

Како воде рачуна о свом граду, традицији, култури, тако воде и о себи. На њиховом тргу можете наћи тезге пуне воћа и поврћа, или тезге семенки, бадема. Киоска са многобројним грицкалицама пуних калорија нема, што је случај на Балкану. Њихови оброци свакодневно пролазе без хлеба, њима је неприродно да уз кромпир и пилетину једу хлеб. Уместо тога, уз таква јела, као и иначе, наручују салате. Постоји неколико места у граду где можете узети колико год желите салате уз наручен оброк бесплатно, један од њих је Аубингер’с Цвиклвирт.

Уколико сте љубитељ спорта, оно што себи треба да приуштите је обилазак Алианц Арене, која вреди за један од најлепших стадиона. Позната је по томе што ноћу сија у свим бојама, посебно оних које се налазе на застави Немачке и које су карактеристичне за дрес њиховог најпознатијег фудбалског клуба, а то је Бајерн. Може се рећи да су Немачка и Балкан веома слични када је у питању спорт. Обе земље воле фудбал и верно прате своје клубове, најчешће уз друштво и омиљено пиво.