Преваспитавање деце

Да ли је потребно, да се у овом свету насиља међу млађом популацијом, поново обаве чинови учења о правилном понашању са децом?

Живимо у свету где родитељи све мање проводе времена са својом децом, васпитајући их и учећи их правим вредностима. А имамо и оне који покушавају, али по свему судећи то раде погрешно или безуспешно. Зашто је то тако и ко је ту крив, родитељи или деца?

Чињеница је да је насиље у основним школама веће него икада раније. Деца су све мање толерантна или им је тај појам у потпуности непознат. Све је мање оног правог дружења, компромиса, дечијих осмеха и среће док се играју, а све више галаме, неслоге, туча, тужакања. Улогу васпитача нису изгледа добро одрадили ни родитељи, а ни учитељи (Мада, како би учитељи и смели када према закону могу због само погрешно упућеног погледа, ни криви, ни дужни, да добију отказ). Ситуација је таква да су дигли руке од тога, или су исте ставили преко очију, или просто нису свесни ситуације и мисле да је тако најбоље.

Јасно је да су се многе ствари промениле, и да свако време има неке своје заслуге и трендове, али ни у једном периоду деца нису била овако размажена, тврдоглава и безобразна. Данас нема више играња ластишем, жмурки, школице и сличног, као што је раније био случај. Уместо тога, деца су прилепљена уз рачунаре, телефоне, које из године у годину све раније добијају у руке. Да ли је и технологија допринела мањку људскости, незнању како с људима и повећаној агресији? Једно је сигурно, а то је да се нови примери вршњачког насиља дешавају из дана у дан. Колико год да се рађају интелигентнија деца у смислу правилног коришћења нових технологија, учења страних језика, такође у ранијем добу, с друге стране су та иста деца све мање способна да воде нормалну комуникацију са родитељима и својом генерацијом. Све чешће се догађа то, да на улици или градском превозу деца до пет година ружно одговарају родитељима на нешто што им није право, као што се некад то пролазно радило тек у пубертету. Такође, долазе у додир са цигаретама и алкохолом пре петог разреда основне школе. Опет се поставља питање ко је ту крив, с тим да на листу долазе друштвене мреже и трендови који се ту пласирају. Деца олако прихватају све што им се ту пласира, нису научени да одвоје важно од неважног, добро од лошег. Девојчице се труде да буду певачице, да имају велике груди, позадину, мали нос и велика уста. Претходно наведено је све чешће и главни поклон за 18. рођендан. А чији родитељи имају више пара и пристају на то, дешава се и у периоду измедју 15 и 18. године. Где су нестали сви они позитивни облици понашања и шта се дешава са данашњом омладином?

Од малих ногу се уче такмичењу међу собом, а не сарадњом, као што се учи још од обданишта, и пре свега код куће. Много је ствари које је потребно променити, а када су овакве ствари у питању, потребно је поћи од самог корена. Сматрам да се главни корен налази код родитеља, људи олако схватају ту улогу. Доста њих и ступа у брак јер су добили дете непланирано, и логичан след је да не постоји велики труд у браку, ни родитељству. Не можете такве ствари на силу, не би смели, јер тако сви испаштају. Деци је потребна искрена љубав, јер једино тако могу бити срећна и поверљива. Када нешто није у реду, они то осете и пуне се унутрашњом тугом, агресијом, и зато гледају да пажњу потраже на другом месту, и да то што немају на погрешан начин добију. Када се то буде променило, тј. када деца буду “долазила на свет” из љубави, код људи који су спремни на то, верујем да ће се и све остало надовезивати и градити на најбољи могући начин, где никакве споредне ствари попут медија или друштвених мрежа неће имати утицај.