Студентски радови

Мали уметник

6. септембар 2018.
Нађа Михајловић

Седи у ћошку мале дечје собе и црта. Избегава друштвене игре и мешање са осталом децом. Пита само погледом и скривеним интересовањем за дешавања, а одговара влажним окицама пуним неизреченог дечјег враголанства.

При помени речи Свратиште већина помисли на неку хладну државну институцију преплављену тугом где се посетиоцима цепају срца над жалосним призором напуштене деце која можда у њиховим маштама леже у каквим гвозденим креветићима и примају само оно основно од државе.

Међутим, већ при првом уласку у ову малу и, истина, оронулу бараку на Звездари, све стрепње од призора који ће тамо затећи, посетилац заборавља. Оставља их испред расклиматаних врата с огромним натписом „Добродошли”, весело ишараног на начин на који би само мали уметници осмислили, и уроњава у мирисе Свратишта.

Мириси? Неколико раскошних нијанси непријатних мириса. У зависности од годишњег доба као и доба дана, баракицом струји устајалост, лепљвост, зној и некупање, или пак, пренападни дечји парфем као одраз чистоће и уредности.

Потом следе прва упозорења да се ташне остављају у закључану канцеларију због могућег џепарења и док вам причају шта даље да радите деца су се већ посвађала. Неко је узео сав пластелин помешао га и улепио сто. Дечаци су бојкотовали час математике јер седам и три на рачунаљки не могу да се саберу и никад нису десет, наставница их само џабе нервира и одузима време. Вуку вас за руку да идете напоље и играте фудбал, гађају се играчкама, вриште и траже сву пажњу само за себе.

Туга и страх остављају се испред врата и заборављају.

„Деца су деца” неко је рекао, није баш мудрост, но тренутно објашњава много тога. Питате се како би они и могли бити свесни своје различитости и положаја у ком су кад су у Свратишту сви исти и живе истим животом. Шта ће бити касније, нека остане за тад, „Зашто САДА Џенифа може да добије бананицу после ручка, а ја не?”, то су њихови свакодневни и једини проблеми. Наког овог првог сусрета, чиниће вам се да ће то постати и ваши једини проблеми.

А зашто се неки ипак врате по своју тугу испред расклиматаних врата, затворе их и више се не појаве…

Вечерња смена Свратишта завршава се у 22 сата. Цео дан деца су се играла, учила, свађала и отишла кућама. По неке су дошли родитељи, старија браћа или сестре. Собице се ветре и Свратиште се коначно умирује.

Иза врата стоји једно мало биће од двадесетак килограма с бојицом у руци и цртежом пред собом. Подиже поглед ка великој особи која је управо угасила светло и планирала да затвори врата. А потом се брзо враћа свом папиру и прави да се ништа није десило. С поносом одбија да прва почне разговор. Уосталом, ако велика особа не почне, неће почети ни она. Има цртеж и бојицу и ваљда је неће избацити из Свратишта овако касно. О чему би сад и причали у ово доба кад страх од враћања кући по мраку преплављује читаво мало биће и чини сваку другу тему споредном.

Можда је време за читање вечерње приче која би је на кратко одвела ван домашаја њених брига које су је непрестано тиштиле и излаз тражиле у цртању и целодневној самоћи. Рибар и златна рибица пробудили су за кратко машту, а са њом и дете у овом малом самотњаку. Почеле су приче о пецарошу и како је он рекао ово и оно рибици, па онда смех и дечја радост. Одједном безбрижност и топлина испунише собу.

 „Сад кад су сви отишли можемо да играмо Не љути се човече. Видим да губиш цео дан.” Малом уморном погледу ништа није промицало ниједног тренутка. Па ипак, њен свет остајао је ван домашаја свих около. Изгледало је као да се ту налази много више од страха од мрака. Можда то што нико није дошао по њу. А можда и недостатак друге деце која би умела да се играју на њен начин. Можда је свет већ овде постао прегруб и преједноставан.

У Свратишту се највише пажње посвећује најнемирнијима и најбучнијима. Тако је уосталом у сваком школском одељењу. Вредна и ненаметљива деца остају непримећена док се букаџијама и нерадницима указује пажња психолога, педагога, учитељице… Схвативши све, као и то да није у стању да се на такав начин избори за себе, окренула се од целе те замисли о правди и затворила свој мали свет закључавши га бојицама и цртежима. Понекад би се толико уносила да би на неколико сати потпуно нестајала из света у ком је само физички остајала.

 На тренутке имала је много више од девет година. Од родитеља је већ почела да добија животну, уличну школу. Они су роми као и она, раде на семафору код Вука, некад остану до касно па не стигну да је узму. Њено нежно лице и достојанствена ћутљива појава није се уклапала у ту бучну десеточлану породицу. Мада их воли и све слаткише које добије у Свратишту даје браћи и сестрама. Тако је и са обућом и са одећом. Није јој битно како је обучена, да ли изгледа лепо и хоће ли ће добити слаткише или неку играчку. Док се друга деца свађају око тога, она се повлачи и губи сваки инстикт борбености посматрајући битку из ћошка и полако одлазећи у свој свет.

И уопште, све материјално чему се њени другари већ увелико уче, не допире до њених мисли које су увек негде далеко одавде и изгледа као да чекају. Чекају да се једном искажу и отворе. Да дугогодишње ћутање престане, да оде далеко од свакодневних уличних призора од којих јој се умор спушта на капке и уместо дечјих окица пуних живота, прави израз непрестаног замора и одсуства. Да је неко одведе негде где ће бајкама, представама, шетњама и причама нахранити малог уметника у њој. Ако постоји то место где ниси увек само број, где нема гомила других који ће се борити да ти узму то што си добио. И ако би неко причао само са њом и посветио јој неподељену пажњу, она би одмах отворила свој свет и пустила га да уђе. Једног дана би постала славни сликар. То је оно што те уморне окице чекају и можда оно о чему њени цртежи причају. 

Ако сте само посетилац, било би добро да, као и цео свет, ни ви то не видите.