Владимир Јанковић, многима познат по надимку Џет, уредник је и водитељ емисија на Радију 202. Важну улогу има и у сфери музике с обзиром на то да јој је посветио шездесет година свог живота и није је још запоставио. Након година и година рада на пољу радио новинарства и рок музике, Влада преноси виђење ствари из свог угла на основу досадађњег искуства и мишљење о свему томе.
Током свог живота били сте у три бенда, прво су то били Црни бисери, затим Тунел и Влада Џет бенд у коме сте и сада, које бисте тренутке односно утиске поделили?
Па добро то је једна ствар која ми је променила живот у сваком случају. Још кад сам почео да се бавим музиком „полу-глув“, а затим кад сам кренуо и професионално тим путем. То је нешто што има своје лепе ствари и горке ствари, посебно та врста рокенрол естраде. Ту човек доживљава пуно тога и пуно тога упозна, пре свега какви су људи са којим се непосредно дружи и непосредно не дружи, али, много тога се научи. Ја сам стварно научио школу живота кроз свирку, односно кроз та три бенда.
Сва три бенда су усмерена првенствено на рокенрол, а за тај жанр се углавном везује потреба да се изрази лични став. С обзиром на то да радите на радију где се управо бавите том врстом музике, како је дошло до тог пословног пута?
Ја сам на радио дошао случајно. Дошао сам седамдесет осме, и схватио сам да је то шанса да ја као “непријатељски агент” будем убачен из линије непријатеља како би радио за нашу ствар. Пошто у медијима и дан данас, без обзира на развој целе приче и ситуације и даље постоји тренд да се музичари третирају као стока. Мислим, то није начин да се тако односи према било ком човеку који се бави неким стваралачким радом, да ли пише, да ли слика, да ли прави музику. Јер правити нешто је давање и дела себе. Значи, ти кад направиш једну песму, ти парче себе уградиш у то што си направио. Још кад је и снимиш, то те кошта времена и живаца, а о новцу и да не говорим. И онда неко уме да буде бахат и каже “Ма то не ваља ништа“, па чекај, реци “Ово ти није добро”, објасни шта то не ваља. А деведесет посто људи који се баве том критиком, немају појма о музици, сви су исфрустрирани што се они нису бавили музиком и онда једва чекају да оцрне било коју врсту музике. Не кажем ја да они нису врло често у праву, али критика мора да буде аналитична, а ја сам се за то залагао и залажем се и дан данас. Кад некоме нешто сугеришеш, кажеш “Види, ово ти је добра идеја, ал’ ниси је добро реализовао јер то и то ниси урадио или си погрешио или си претурио то и то”, и тако даље.
Уредник сте и водитељ емисија Линија за рокенрол и Демо експрес у оквиру Радија 202, колико сматрате да то помаже новим бендовима да се рекламирају, као и старијим да се не забораве?
Људи потцењују радио, посебно последњих десетак година, сматрају да је телевизија оно што јесте, а уствари то је велика заблуда. Ја то не говорим као радијски човек него као човек који је искусио снагу једног и другог, дакле, не као човек који је радио само на радију него човек који је и конзумирао оно што је свирао и радио. На телевизији се нешто види једанпут, двапут, уколико сте нека јача фирма пет пута, и то је то. Али да би вас видели морају бити поред телевизора и да гледају у екран да би видели ко сте, а радио свира стално, у колима, у радњи, код куће, у ходнику и у лифту. Прође вам кроз главу музика, индоктрира вас. Радио има много, много дубљу индоктринацију него телевизија. Песме које често иду на радију, не морате да волите али ви ћете је запамтити, хтели или не. И кад неко пита “Знаш ону песму?”, кажеш “Ма знам пусти”. Али ти знаш, а кад те пита неко за песму са телевизије која није била на радију, а ниси гледао тв, ти не знаш. Е, то вам је то. Радио је пружио шансу, нажалост, тога све мање имамо у нашем радио програму од свих ових седамдесет, осамдесет станица, И поред “Двеста двојке” постоји можда још један радио, који даје шансу да у некој емисији дођеш са песмом, неколико минута причаш о својој музици, па те ја као водитељ питам, шта и како, где ћете свирати.
Један сте од ретких радио новинара који се баве оним правим, старим, добрим рокенролом, дуго сте на сцени у том смислу. Шта је оно што Вас одржава и даље у том послу и омогућава да трајете?
То је страст према томе. Ја сам се инфицирао тиме кад сам имао дванаест година и нисам успео да излечим ту болест, мислим, нисам ни покушавао. Тако да болујем и дан данас од тога. Ја се и сад некад сетим кад у ово време добијеш нову плочу, просто се најежиш. Дискови су нешто друго, дискови су много оперативнији, посебно за овај посао који радимо, лакше се претражује, лакше пустиш пету песму, седму песму, па девету. Све је то лакше, али плоче имају неку своју драж, пре свега,због димензије, квалитета слике, због простора. Јер плоча није само она музика која је на њој, већ цео дизајн. Плоча коју неко избаци, то је једно комплетно музичко и културно дело.Тако да то је нешто што волим.
На који начин бирате извођаче које ће те промовисати у Вашим емисијама?
Па то је опет на бази неког искуства. Ја отприлике знам шта људе интересује, и шта би волели да чују, а не знају. Бар мислим да то знам. Вероватно не знам један добар део, јер се публика данас јако поларизовала, ови који су ушли у електронику, ја с њима не могу баш да причам, поштујем свачији укус, и народњаке, ко воли нек изволи, али, та електро музика је уствари механичка музика, јер то није уметност. То је шарена лажа. То ти је као кад неко да неку шарену слику ти кажеш па технички је добро то урадјено али питање је да ли те је слика додирнула, није. Ал’ зато имаш човека, наслика слику са три боје и кад је видиш, останеш фасциниран, тако је исто и са музиком. Али свако има своје обележје, не треба ни то потцењивати, кад се рокенрол појавио и електрична гитара, сви су рекли “Шта је бре ово, каква је то музика”, па је то остало део историје. И овај пројекат ће вероватно бити део историје. Ови који прате ово што ја подржавам и селектујем, они врло добро разумеју све то. Ти му кажеш да је то то, и онда је то, то.
Бавите се радио новинарством које је у одређеном периоду доживело врхунац свог стваралаштва, а онда је ту дошла телевизија, а потом и онлајн новинарство, па су се многе ствари у форми промениле. Шта мислите које би промене допринеле побољшању радија?
Радио би морао да буде по том питању, посебно ове мале станице које нису под обавезом да имају вести, много више информативан, управо по том креативном питању. Да да више простора људима који стварају музику, људима који стварају слике. Значи, уметност треба подржати, а радио је за то Богом дан. И друго, треба смањити испразну причу, баш кад постоји тај Интернет и кад постоје све те информације, идући на коментар. На пример добијеш вест Вучић је био тамо рекли су му то, Трамп је био тамо рекли су му ово, добро, то ти је информација, али шта то значи? Шта то значи за будућност, шта ми имамо од тога, а шта ми од тога немамо? Коментатор који каже ово не мирише на добро или ово мирише на добро. Тако исто са музиком, као и са политиком, више коментара, више едукације људима треба. Не ових сувопарних информација попут тога да нешто мора или не мора. Само му даш неке информације, неке смернице како да посматра ствар, па ће он покушати у својој глави да процени да ли је то добро или није добро.
Написали сте књигу Године на 6 која описује време рокенрола у Београду и Ваше искуство на рокенрол сцени која прати Црне Бисере. С обзиром на то да је прошло неколико година од како сте је издали, хоће ли бити неког наставка или неког другог штива везаног за Вас?
Написао сам нову књигу, надам се да ћу је завршити ове године, зове се “Шта сам у-радио.” Ја сам Године на 6 писао јер сам ја њих доживео, е сад, кад бих писао Године на 7, то је мало незгодно јер сам ја, пре свега прва два полугођа пропустио. И то врло битне године, седамдесет трећу и седамдесет четврту када сам био у војсци, а тад се много тога десило на домаћој сцени и уопште, неке ствари су отишле невероватно далеко. А онда сам се вратио, а човек кад се врати из војске, без обзира што тамо има неки свој живот, треба му мало времена да се аклиматизује, јер то је ипак друга планета. Тако да сам ја практично изгубио две, две и по године које су биле бурне, и онда сам почео полако да се враћам и онда не би било фер да пишем о тим годинама. Јер ја у принципу пишем о ономе што сам видео и доживео, а не о нечему што је неко рекао по принципу “Е знаш, то је било овако”, јер то можда јесте, а можда и није. Ја све што пишем, иза тога и стојим, и ако неко мисли другачије, он је само то можда другачије видео од мене. А ја сам то тако видео и ту нема дискусије. Тако да ће ово бити на неки начин, Године на 7, друго полугође, јер ја ћу ту мало да се вратим и пре доласка у радио и коју годину раније, али битно је да су те прве године крај седамдесетих и почетак осамдесетих, кад је нас неколико овде унело “крв” у радио и од овог стереотипног строго ушанченог радио апарата који је био до тада, од тог истог направили нешто што и данас функционише и иде напред.
Љубитељ сте плоча, колико их тренутно имате у Вашем дому, постоји ли нека која има посебан значај?
Колико плоча имам? Недовољно! Никад нисам бројао, кад сам скупио сто плоча, престао сам да бројим. Ево сутра идем на берзу, идем сваке недеље на та окупљања колекционара, где се купују, продају, мењају плоче, дискови, носачи звука. Кад не бих отишао, разболео бих се. Разна колекционарства постоје, на пример скупљаш нешто што је коначно, као што су марке, постоје све серије десет година неких, скупиш их на крају све, и шта ћеш онда даље? Готово је. Или скупљаш сличице, скупиш и бациш на крају то. Али кад скупљаш музику, кад скупљаш плоче, ту никад није крај, стално ти фали нека песма, и у томе јесте лепота. Ја се бавим тиме од своје дванаесте године и још увек нисам скупио све што ми треба. Свака плоча прича причу.
Последњи радови
Студентски радови5. септембар 2018.Преваспитавање деце
Студентски радови1. септембар 2018.Репортажа о Венецији: Краљица Јадрана
Студентски радови31. август 2018.“НИЈЕ ОН МАЈСТОР, ОН ЈЕ ГИТАРИСТА”
Студентски радови31. август 2018.САСВИМ НЕОБИЧАН ДЕЧАК