Интервју недеље

Глуме се никада не бих одрекао

21. новембар 2015.
Јована Ђурђевић

Да је позориште већини глумаца попут сопственог дома доказало се и када је Иван Бекјарев на предлог да интервју одржимо на неком њему драгом месту, изабрао управо позориште на Славији. Тачно у договорено време, појављује се на вратима. Већ се на почетку видело да ће разговор тећи у пријатељском тону јер је Иван Бекјарев у стварности потпуно другачији од свих улога које је тумачио. Пред нама је седео, додуше, сада мало старији, боксер Тома Грковић, Цане Курбла, управник логора Светозар Вујовић, Стеван Курчубић… Могло би се рећи да су га обележиле улоге у филмовима и серијама које су обележиле време.
Његова животна прича је прича о дечаку којег су због акцента другови у школи исмејавали, а који је, решен да успе у свему што науми, полако постајао  глумачко име. Не крије да је у његовој каријери било како успона, тако и падова, али са одлучношћу тврди да га ништа не би могло одвојити од посла којим се бави, иако у раној младости није веровао да ће се икада професионално бавити глумом.

Детињство и зли вук
Помало носталгично, говорио је о својој породици, оцу македонског порекла и мајци која му је била друг из клупе скоро целог једног полугодишта. „Мислим да се из те моје претеране стидљивости родила жеља за глумом, колико год то деловало контрадикторно. Познајем и друге случајеве који су баш тако почели.“ Док прича  о својим школским данима, првим подвизима у дечјим представама, а касније и првим озбиљнијим глумачким улогама, са зидова нас посматрају слике наших највећих глумаца који су, попут њега, један део свог живота посветили овом позоришту.
„Вероватно бих се најпре вратио у оне школске дане, и то онда када су ме деца исмејавала због македонског акцента“. Након краће паузе, попут оне драмске, уз осмех додаје: „Ако ћемо искрено, све је  одатле и почело, из тих дана. Мој први сусрет са глумом, први пут на сцени. Увек ћу се сећати своје улоге у дечјем позоришту у Краљеву. Зли вук из „Црвенкапе“, можда је то све и одредило… Од тада сам скоро увек добијао улоге негативаца“.
Како каже, након првих глумачких корака и доласка у Београд, већ је знао да је његов свет – свет сцене. На позорници Шесте београдске гимназије, коју је својевремено похађао, био је водитељ бројних манифестација и сматра да је управо захваљујући том искуству у једном тренутку током своје каријере лако упловио и у водитељске воде. Академија глуме је била његов предодређени пут, иако признаје да то на почетку није знао. „Тачно је да у оним тренуцима када је требало изабрати факултет, нисам ни помишљао на глуму. Међутим, чудним сплетом околности, нађох се на пријемном за Академију, пре тога сам се више месеци спремао за то, и на крају су били довољно луди да ме приме“.

Прво „добар дан“ на Студију Б
Звуци радија који допиру до нас најављујући вести као да диригују којим путем треба да се настави Иванова прича. Ако узмемо у обзир да је прво „добар дан“ на радију Студија Б, изговорио управо он, онда је сигурно оно што сам Иван и потврђује – радио је био и остао његова велика љубав. „ Да, то историјско „добар дан“… Дивно је то искуство било, наилазим још увек на људе који се и данас сећају моје емисије „Мислим на вас, мислите на мене“. То ми много значи, поготово што је прошло превише времена од тада“. Једном приликом је изјавио како му је жао што Студио Б више није толико слушан као у његово време, да му често падне на памет  да се сам врати тамо како би се слушаност повећала. На затражено објашњење ове изјаве, Иван помало и стидљиво одговара како су тадашњи слушаоци одбијали да плате претплату Радио Београду јер су искључиво слушали Студио Б. „Једина „магична формула“ коју смо ми тада имали је један потпуно нови приступ том послу. Публици се допала промена, начин на који смо приступали темама, и то је само доказала наша слушаност“.

Курчубић са Бањице
Кратким епизодама из дуге каријере долазимо до прве телевизијске улоге у филму „Боксери иду у рај“, оних мање познатих, али и улоге која му је у то време донела огромну популарност – улога Светозара  Вујовића у серији „Бањица“.  Често је изјављивао како је управо том улогом показао да уме да глуми, а на питање какве су му биле реакције након што су га чак и познаници поистовећивали са озлоглашеним управником логора чији је лик оживео, кроз смех одговара: „Није ми било лако. И тачно је, показао сам им свима да нисам само водитељ, или „сваштар“ како су ме због свестраности тада називали. Било како било, није пријатно када отац вашег најбољег друга не жели да буде у истој просторији са вама зато што вас поистовећује са улогом. Било како било, то је био преломан тренутак моје каријере“.
Уследиле су потом и бројне улоге, међу којима је највише остао запамћен по улози Стевице Курчубића у култној серији „Бољи живот“. Можда је онај Вук са мале сцене краљевачког позоришта одредио да ће му бити махом додељиване улоге негативаца. „Никада ми није то сметало, јер код улога негативаца глумац мора бити опрезан, а притом и велики стручњак. Управо ће од приступа глумца зависити у шта ће све то прерасти. То је његова слобода, да гради и развија улогу. Иако се на прави поглед не чини тако, ја сам успео да од Курчубића створим лик у који сам утиснуо лични печат, а реакције које су уследиле касније су  потврдиле да сам у томе и успео“.

Повратак телевизији
Последњих година једине додире са глумом имао у две представе које игра на сцени Позоришта на Славији, али и у раду са студентима глуме. Не може а да не напомене колико је поносан на своје студенте, да је сваки њихов успех уједно и његов. „Последњих година сам заиста пронашао себе у педагошком раду. Да, може се рећи да сам се повукао из јавног живота, али се нисам сакрио. Ко зна, можда ме ускоро опет видите на телевизији, само што ћу овога пута вероватно бити у водитељском послу. Ето, да назовемо то неким мојим повратком“. Иванови пријатељи кажу да тајна његовог успеха лежи у свестраности коју поседује, као и у безграничној вери у себе и свој рад. „То је и једно од првих правила које учим своје студенте – верујте у себе, јер ако то ви прво не учините, нико неће веровати у вас“.