Студентски радови

„Отуђеност ће нас довести у велики проблем“

19. новембар 2015.
Снежана Иванежа

Сећате ли се стравичног видео снимка који се недавно појавио на друштвеним мрежама,  када су три ученице првог разреда Хемијске школе у Крушевцу брутално тукле своју школску другарицу. Немилосрдно су је вукле и ударале песницом док је немоћно лежала на земљи. Иако је дечак Алекса пре само четири године у Нишу скочио са трећег спрата, јер су га вршњаци малтретирали, у школи „Сретен Младеновић Мика“ ни ових дана није ништа боље. Један родитељ је решио да испише своје дете, јер како тврди, нико није реаговао због насиља које доживљава. Које су промене  неопходне у закону о образовању, која је улога породице и које су то процедуре интервенције уколико школа дође до сазнања о насиљу међу ученицима за Журналист говори Снежана Ћулафић, психолог, наставница психологије и грађанског васпитања у Правно-биротехничкој школи „Димитрије Давидовић“ у Земуну.

Колико се разликује нова генерација ученика у односу на претходне године?

Нису драстичне, али постоје разлике. Прво у мотивацији за учење и међусобном односу. Такође, однос наставник – ученик. Закон је пре десетак година био другачији. Више су се поштовала  правила која су прописана законом, знало се да ученик може бити искључен из школе. Данас је то врло тешко због нових одредаба закона. Мислим да они то сами знају и да се због тога понашају како желе. Све чешће постоје конфликти са професорима и оно што је приметно, олако се улази у неку конфликтну ситуацију.

Колико Вам се ученици обраћају када имају проблем?

Долазе, ту и тамо. Долазили су увек. Могу да поредим ранија искуства, што су некада долазили због личних проблема. То је било занимљивије, причали смо о љубавним проблемима, проблеми са учењем, сукоби са родитељима, у смислу забране излазака. Међутим, данас је то више због распада породица, односи су потпуно другачији. Више се жале на родитеље у смислу небриге о њима, насиља над њима. Мислим да се рефлектује дугогодишњи проблем, да су родитељи превише заузети својим проблемима или послом. Често питам родитеље каква је њихова комуникација са дететом и колико времена заједно проводе. Најчешће се правдају недостатком времена. И свако уђе у свој „филм“. Након тога или су деца за компјутером или су негде изашла. Родитељи опет одмарају на неки свој начин, јер је сутра нови радни дан. Мислим да ће та отуђеност, генерално, чак и у породици, да нас уведе у велики проблем.

Изјавили сте да је деци најбитнији просек. Да ли постоје вербални напади на оне који се радом истичу у разреду?

 Постоји, али зависи од те личности. Они омаловажавају успех другог ученика. Значи од оног што носе из основне школе, да је штребер, у смислу да се улагује професорима да би имао свој статус. Неко се избори да то превазиђе, а неко заиста поклекне, условно речено, под тим притиском, па онда жели да се приближи групи која га напада, намера му је да постане део њих и онда попусти у учењу, промени се у понашању. Често се изненадим када видим промену ученика након годину дана. Онда су то двоструке улоге. Значи у насиљу си или жртва или насилник. Све то зависи и од неких спољашњих фактора као што су саме породице, вршњаци, социјалне мреже које постају једина и најважнија комуникација за средњошколце. Губитак директне комуникације где ви не можете да видите нечије лице, емоцију. На тај начин нагомилавају негативну енергију, често су исфрустрирани и спремни за неку реакцију.

Колико на часовима обрађујете тему насиља?

Радим, превентивно, у тим неким активностима. Прво користим наставне јединице и часове психологије, а онда у оквиру неког програма. У школи су формирани различити тимови за заштиту ученика од насиља и злостављања и тимови за појачан васпитни рад на нивоу свих година. Онда кроз часове одељенских старешина и са гостима сарадницима које зовемо на одређену тему.

Колико се често насиље пријављује?

То је позитивно у односу на некадашње време. Мења се свест о постојању насиља и пријављује се. Раније се о томе ћутало због страха или због неке традиције и срамоте да пријавите насиље од неког друга или другарице. Ученик пријави чак и насиље које му се дешава ван школе. Али на томе још треба да се ради, јер је толико укорењено у нашем систему. Родитељ, по сазнању да је његово дете жртва насиља, постаје немилосрдан. Онда од нас тражи да заштитимо дете, да престане насиље, да казнимо насилника како се то не би поновило. А са друге стране, своје дете које је жртва учи насиљу и учи га да одговори у некој следећој ситуацији истом мером. Мислим, из искуства, да је школа изгубила васпитну функцију.

Којој врсти насиља припада оно што се дешава на путу од школе до куће?

Према закону, ми можемо да реагујемо искључиво на оно што се дешава у школи и школском дворишту. Не игноришемо, али не постоје законске обавезе да се било шта у том смислу уради. Нема неке посебне казне, укора или опомене. Укор данас не значи ништа. Чак је искључење ученика из школе данас веома тешко. Као што се десило скоро, где ми ученика нисмо могли да избацимо. Претукао је свог друга, односно довео још својих другова у школу, што је тежак прекршај и извукли га ван школе. Било је тешких повреда, међутим ми њега нисмо могли да искључимо из школе зато што она следи појачан васпитни рад. Од нас се очекује да преваспитамо ученика који има осамнаест година. Сада ће ти ученици бити у истој средини до завршетка средње школе, где можемо да очекујемо да се инцидент понови. То је некако веома лоше регулисано у установама.