Ближи се трећи децембар, познат као Међународни дан особа са инвалидитетом. Процене су да приближно 15 одсто светске популације живи са неким обликом инвалидитета. Сећате ли се Немање Филиповића? Дечка коме “за трчање нису само ноге потребне него и мозак, па тако мислима свуда стиже“. Рођен је здрав, али је постао непокретан у првим месецима живота, грешком лекара. За нормалан живот недостајала му је рампа на згради, како би се самостално кретао. Пре неколико месеци му се жеља остварила. За Журналист говори о томе како је тај дан променио његов живот и шта за њега представља трећи децембар.
Међународни дан особа са инвалидитетом има за циљ подсећање на то да сви имају право на потпуно и једнако уживање људских права и учешћа у друштву. Који су то данас проблеми са којима се суочавају особе са инвалидитетом у Србији?
Могао бих да набрајам у бесконачност. Наравно да нису сви услови лоши, али је већина на прилично ниском нивоу, ако поредимо са неким другим државама. Код нас народ још увек има предрасуде. Као и проблеми са основним потребама као што су прилази неким банкама, верским објектима, много стамбених зграда нема изграђену рампу.
Колико Вам се променио живот у тренутку када сте добили рампу испред зграде?
Много ми значи, не могу да опишем како сам се осећао у тренутку када сам је угледао. Јер сада из зграде излазим на главна врата, не морам да пролазим кроз гаражу, нити ми је неопходна помоћ других. Посебно ме одушевило што ова рампа није значајна само за мене, већ и за родитеље са малом децом и за старе госпође када доносе торбе са пијаце. За особе са инвалидитетом, зграда без рампе је попут затвора, док зграда са рампом много олакшава живот.
Шта се то променило у нашој држави када су у питању особе са инвалидитетом, ако посматрамо, на пример, период од последњих десет година?
Последњих година ситуација се мења, стекао сам утисак да држава жели више комуникације са особама попут мене. Али сада сви гласније захтевају своја права, па тако и ми. Држава напредује, тако што се постепено упознаје са функционисањем особа са инвалидитетом. Када поредимо претходне године, сада је већином уређен прелазак преко улице, такође и кафићи који специјално опремају прилазе. Ради се и на запослењу, што није само помак за особе са инвалидитетом већ и за целу земљу.
Шта за Вас представља трећи децембар?
Подсећа ме на то колико нас има. Мада ја себе не доживљавам као инвалида, јер има много већих „инвалида“ од мене који ходају нормално. Важно је да прихватиш себе и да схватиш да можеш све, трудом и свакодневним радом. Држава, разне организације, као и особе са инвалидитетом треба да дају свој допринос и максимум, али не само трећег децембра, већ сваки дан. Онда ће и сама држава препознати труд и она сама дати максимум.
У разговору за један дневни лист изјавили сте да је важно да човек има мозак који ће бити покретач свега. Где проналазите мотивацију?
Мотивацију проналазим у ситницама, као што је лепа реч, осмех или слично. Али сматрам да нам главну мотивацију даје управо држава, са својим разумевањем наших потреба. Да знаш да те држава чује, када видиш неку нову изграђену рампу и слично. Осетим се корисним, као да добијем крила. Живот је поклон и треба га пригрлити какав год да је.
Неки политичари наглашавају како је проблем са незапосленошћу особа са инвалидитетом у томе што многи немају довољно образовања. Пошто завршавате Вишу школу за саобраћај и царину, да ли планирате наставак школовања и сматрате ли да је образовање пресудно за запослење особа са инвалидитетом?
На свет гледам реално. Могу рећи да сам сагласан, јер сматрам да је образовање веома важно за све, а понајвише за нас. Не можемо очекивати да нам успех падне са неба. Од усавршавања никада нисам одустао, тако да планирам наставак студија.
Шта је то што држава може конкретно да уради како би Вам олакшала живот?
Дефинитивно да више слуша, да се материјално „нађе“ као помоћ, али и у другом смислу као мотивација. Мислим да су труд, рад и жеља пресудни, али и држава са само мало више „слуха“. Ипак су у питању основне људске потребе и жеља да се особе са инвалидитетом прикључе друштву.
Последњи радови
Интервју недеље17. јануар 2016.„Од економије преживљавам, од глуме живим“
Интервју недеље9. децембар 2015.ПР није резервисан само за лепе жене
Студентски радови9. децембар 2015.Лоши услови нису оправдање за неуспех
Студентски радови19. новембар 2015.„Отуђеност ће нас довести у велики проблем“