Доба антихероја

Недеља је вече, и хиљаде људи широм света седа поред својих ТВ екрана, или за свој рачунар, и жељно ишчекује још једну премијеру епизоде „Игре престола“. Овај епски серијал, настао према књигама Џорџа Р. Р. Мартина , достигао је огромну популарност, а прати борбу седам краљевстава за власт над фиктивним земљама Вестероса. Деликатне игре моћи, разне сплетке, експлицитне сцене насиља и секса, обилују овом серијом чинећи је комплексном мешавином политичког трилера и епске фантастике. Али као и увек, кључ успеха ове серије, као и многих других, је управо у ликовима – који су несвакидашњи, занимљиви, комплексни – а у исто време веома блиски публици, јер – они су антихероји.

Успон негативаца

 

„Мој омиљени антихерој је Лулуш, лик из једне јапанске аниме, зато што је изузетно интелигентан, занимљив и има племенит циљ – иако начин на који покушава да га оствари није баш племенит. Сматрам да антихероји реалистичније осликавају садашњу ситуацију у друштву. Антихероји су ,такође, интересантнији за публику и дају писцима и режисерима више места за експериментисање и развој карактера,” каже прогамер Михаило Капларевић.

Миљи Шијакинић, студентикињи Економског факултета, омиљени антихерој је управо лик из „Игре престола” – Питер Бејлиш. „Питер Бејлиш је прагматиста, спреман да уради све како би опстао у свету где је морал постао давно заборављена категорија. Оно што ми се допада код њега јесте чињеница да, за разлику од осталих протогониста серије, нема племенито порекло, нити моћ и углед би уз то добио од самог рођења. Покушавајући да опстане у том окружењу, он се не либи манипулације и сплетки, које често имају фаталне последице. Ипак, оно што га издваја јесте чињеница да је његова сналажљивост и интелигенција једино што му помаже да преживи у таквим друштвеним условима”, сматра Шијакинићева.

Стефан Сератлић, студент Правног факултета, каже: „Мој омиљени антихерој је Анакин Скајвокер. Зато што су сви постали зли због моћи, а он због жене. Веома реално.”

Из мноштва филмских оставрења, сага, ТВ серијала и књига којима нас затрпава популарна култура, није тешко издвојити ликове који на људе остављају најснажнији утисак. Готово по правилу, они нису морално савршене, безгрешне личности – већ, сасвим напротив, ради се о потпуној супротности класичних јунака.

Ко су антихероји?

Саша Гајић, аутор разних текстова који се баве популарном културом, као и књиге „Корпоративна носталгија” објашњава: „Антихерој је главни протагониста у модерној епохи, код кога је морални порив слаб, и постоји морална амбивалентност. Он је у одређеним околонстима постављен као централна личност, али му недостаје морални порив како би заузео позицију хероја. Због тога, он покушава да избегне морални избор, али га околности натерају да преузме улогу хероја. Антихерој је заправо фигура која говори о изостанку херојског и потреби за херојским, и покушају да се, упркос недостатку моралних порива и особина, човек такав какав је, модерни човек, постави у улогу хероја. Морално дефицитаран антихерој, без обзира што је такав какав је, ипак не може побећи од моралног избора – јер неке вредности и даље постоје у модерном свету, ма колико било све релативизовано, и колико све деловало проблематично. У савременој популарној култури не постоји јасна диференцираност између антихероја и негативаца који су главни протагонисти. Антихерој је више морално пасиван, а негативан лик је заправо активан, али у негативном смислу и има особине супротне херојским – ради се о похлепи, охолости, себичним поривима. Такође, негативни ликови поседују способности које су често изнад просека. И антихерој има лоших особина, али га околности терају да заузме улогу хероја, док негативни лик ради супротно – не за заједницу, већ само за себе”.

Без обзира на то како их схватили, као антихероје или негативне хероје, овакви ликови су обожавани код публике. Иако потичу из књижевности, популарност стичу тек с појавом масовне културе и нових уметничких форми – стрипа, филма, ТВ серије. На филму су бројни – од чувених Бони и Клајда, до јунака вестерна, Мајкла Корлеонеа, Тонија Монтане, Тарантинових ликова. У последње време доживљавају огромну експанзију у ТВ форми – поред „Игре престола”, која је готово целокупно сачињена од антихероја, ту су и бројне друге франшизе. Имамо чувеног Тонија Сопрана, затим Френка Андервуда – прагматичног и бескрупулозног политичара, који не преза ни од чега како би дошао до врховне власти. Ту је и Декстер Морган – симпатични серијски убица, који убија друге серијске убице. Појам антихероја редефинисао је Волтер Вајт – смушени професор хемије, који се постепено претвара у опасног нарко-боса. Узлет оваквих ликова свакако је омогућио механизам данашње брзе и масовне производње свега, па и културних садржаја. Продаје се оно што је другачије, несвакидашње, узбудљиво, пријемчиво. Људима су досадили једнолични, црно-бели ликови, које називамо класичним херојима. Они желе нешто сензационалније, занимљивије, сличније њима. Та масовна популарност пак не значи да су дела са антихеројима плитка – управо вишедимензионалност ликова и приче, често доноси и неоспориви уметнички квалитет. Али једно је сигурно – преплављени смо таквим ликовима.

Највећи број антихероја долази из америчке поп-културе, која је утицајем глобализације постала најзаступљенија широм света. У њој је однос антихероја и хероја јасно изражен, објашњава професор популарне културе на ФДУ Александар Јанковић. „Читава америчка култура се базира на „пријатељству” са антихеројима. Антихероји су при том много занимљивији од потпуно чистих, невиних, наивних и досадних хероја. Пример су Мики Маус и Паја Патак – где је Мики безгрешан херој који има све врлине, док је Паја ближи обичном човеку који уме да плане, који је склонији падовима. Други пример су Супермен и Бетмен – где је Супермен идеал Америке. Он је емигрирао, а знамо да је Америка емигрантска држава, висок је, леп је, одрастао је у нормалној породици и облачи се у боје америчке заставе. Бетмен, с друге стране, има тонове мрачњашва – облачи се као слепи миш, има трауматичну прошлост – одредила га је смрт његових родитеља, психотичан је, неуротичан и најважније – опходи се према непријатељима на свој начин“,, наводи Јанковић.

Зашто их обожавамо?

Без обзира на то који су наши разлози, чињеница је да антихероје сви обожавамо – јер нас бар неки од њих заинтригира или препознамо нешто своје у њему. Међутим, да ли се људи запитају или застану када ухвате себе да навијају за успехе својих антихероја, иако они при том чине морално ниска дела или свесно руше и подривају постојећи друштвени систем? Или је то њихова чар – чине нешто забрањено, нешто на шта би се човек ретко одважио – па тако су они можда, на неки начин, компезација за наш страх и комформистички живот?

„Антихероји су привлачни, јер имају снаге и храбрости да се супротставе систему, немају ту врсту страха. А људи су све више и више уплашени за своју позицију, посебно код нас – губљење посла, немање пара, немогућности да породица функционише како треба. Онда када видите да неко дође ноншалантно и уђе у банку и опљачка је, он је слављен, јер се одважио на то. Ово друштво ће га пре прихватити. Живимо у посрнулом друштву, урушене су неке породичне вредности, доминантна масовна култура и музика је таква да ви немате избор”, говори професор Јанковић.

Саша Гајић сличног је мишљења. „Негативни хероји своју безобзирност исказују на један храбар начин. У свету где су људи претворени у нешто што је мање од човека, у конформистичка бића која само гледају како да преживе, негативни ликови приказују им људе који имају кичму да остану доследни свом, макар и погрешном путу, и да остану доследни себи до самог краја. Због тога што они, поред свих негативности имају ту принципијалност, управо ону која фали човекује разлог због чега их људи обожавају.”

Може ли индетификација са негативним херојима бити опасна?

Обожавање антихероја доводи до тога да они често постану и узори – јер се једноставно индетификујемо са њима. ,,Са антихеројима се индетификујемо због егзистенцијалних проблема који они носе, због недостатка моралног порива, због сумључавости, психолошких комплекса, неприлагођености, отуђења – све то одговара неком стању у коме се човек налази. Међутим, и поред свега тога човек тражи више. Антихерој му може бити узор за унутрашњу трансформацију или за однос према спољашности. Ако је човеку антихерој узор у спиритуалом смислу, он се индетификује са оним што би желео да буде, јер антихероји могу да осваре и добију оно што се у релативизованом свету смарта за непорециво вредно – новац, славу… Ако ти антихероји у једном урушеном свету поседују те статусне симболе представљаће узоре егзистенцијално и морално релативизованом и конфузном становништву. У свету где је све релативизовано, где не постоје јасне вредности или се оне само формално прокламују, а људи виде да их нико у друштву не поштује, а нарочито они који су на државном врху, онда се те вредности одбацују као лажне, непостојеће. То помаже индетификацији са негтивним херојем – јер су они негативни за негативни свет. То је и израз протеста према непостојању вредности и са лицемерјем које постоју у неком друштву”, каже Саша Гајић.

Херберт Маркузе, велики немачки теоретичар, говорио је о ,,репресивној толеранцији”: владајућа елита препознаје садржаје који могу бити деструктивни по систем ( а ликови и идеје бројних антихероја управо то јесу) и проналазе механизме како би их преконтекуализирали и овладали њима. Популарна култура и брендирање свега, па и антихероја, можда је баш тај механизам. Зато, следећи пут када будете гледали вашег омиљеног антихероја, не заборавите да он може да заживи и ван фикције, и да тамо негде можда већ и постоји – као и да можда он није створен зарад ваше пуке забаве – већ је скуп специфичних вредности и идеја које и те како осликавају свет у коме живимо.

Божица Луковић