Док чекам да се на семафору појави зелени човечуљак и омогући моје кретање, тежак кофер ми већ полако задаје бол у лакту. До воза имам још пола сата, али вечно чекање на семафору ме стално упозорава да негде касним. Из досаде покушавам да протумачим римски број на згради Железничке станице у Београду и тек тада схватам да је ова зграда изграђена још 1884. и да представља једно од значајних арихитектонских здања у Београду. Увек када помислимо на железничку станицу помислимо на прљаву зграду пуну ужурбаних људи који се стално смењују, али лепота ове зграде је ретко кад примећена. Сат на згради прескаче који минуит и већ ми улива нервозу, јер мислим да ће ми воз по ко зна који пут пред носем отићи.
Не могу да приметим да људи који пролазе поред Железничке станице више не виде ту зграду, већ сви полако подигну поглед ка шареноликом постеру који је прекрио пола овог здања. На постеру се поред јако сликовитог призора назиру натписи ,,Славимо Београд“ и ,,Belgrade Waterfront“. Неки људи погледају постер са презиром и изразом лица као да су у себи опсовали, неки опсују наглас, а у погледу неких се назире жудња и одушевљење. Морам да признам да ме је призор овог постера подсетио на чувена Потемкинова села.
Улазећи на станицу затекао ме је женски глас који је одзвањао,, Путнички воз за Краљево полази са закашњњем у 17 часова и 50 минута“. Глас са помало шуштања понови обавештење о томе како че воз каснити мало мање од сат времена. Признајем, нисам била изненађена.
,,Дај ми који динар секо, нек ти живи мајка и твој отац довека“ – рече ми стара Ромкиња већ три пута док ме је упорно вукла за рукав. Некако из гломазне торбе извукох 20 динара и наставих да корачам даље. Ред пред шалтером за куповину карата био је предугачак. Људи су у реду коментарисали нове возове, наредне изборе, кашњење возова и лош рад жена на шалтерима. ,,Гледај ону ћораву кеву мајке ти“ – рече дечко испред мене додајући ,, вуче се овде као пребијена, ништа не ради, а прима плату, а још ћу због ње и да заксним“. Старији човек са штапом у рукама повика ,,Е мој синко, то ти је данас наша држава! За време Тита дођеш на станицу, купиш одмах карту и возиш се ко господин човек“. Дечко не одговори већ настави да цупка у месту и преврну очима.
,,Нема попуста за студенте!“ одбруси жена на шалтеру и пружи ми карту вичући,,Следећи!“. Тражечи број свог перона приметих око 10 полицајаца који су гледали лево, па десно као да треба да пређу улицу. Поглед им се мало дуже задржа на групи азиланата чија су леђа била погурена од великих ранчева. Нови возови црвене боје стајали су на старим пругама, а људи су често пролазећи поред њих давали опречне коментаре. Неки су узвикивали: ,,Машала! Ово је све премијер обезбедио.“, а други су добацивали: ,,Шта ће нам ова скаламерија? Добри су нам били и стари возови.“
Два момка седе на клупи, држе у рукама по шулић вињака и смишљају план како да не плате карту. ,,Брате, само кондуктеру ставиш 500 кинти у џеп и кажеш му да је то за њега да нешто попије.“ Други момак љутито рече: ,, Ти узми па му стави 500 кинти! Ја ћу да се вадим на то како немам шта да једем и како сам сиромашан студент кога родитељи издржавају.“ Други момак не прокоментариса ништа, већ отпи пар гутљаја вињака.
На вратима wц – а стајао је натпис са ценом коришћења, а испод њега натпис : ,,Не узимај пуно тоалет папира“ . WЦ је баш онакав какав се може замислити на железничким станицама. Док сам излазила из wц – а покушавајући да заборавим мешавину непријатних мириса, за руку ме ухвати дечак који по изгледу није имао ни 10 година и упита ме: ,,Имаш ли једну цигару?“
Возови су полако улазили у станицу стварајући осећај да би свако, мало бржим ходом, могао да их престигне. Парови су се дуго љубили на станици, дајућу месту баш онакав осећај какав железничка станица треба да има, осећај туге и растанка. Касније сам приметила да је већина тих парова путовала возом заједно, па је романтична слика брзо нестала. Често се чуо звук чукања возова ради исправности и међусобан поздрав кондуктера са ,,где си колега!“
Поред нових возова, на шинама су стајали и добри стари возови исписани графитима које је тешко протумачити. Симпатична девојчица која је хранила голубове мрвицама од кифле, упита своју баку: ,, Када ће доћи воз?“, а жена љутито одговори ,, Ко зна до кад ћемо се овде још смрзавати.“
За пар минута се огласи женски глас: ,,Путнички воз за Краљево постављен је на други колосек. Полази у тачно 17 часова и 50 минута.“ Жена прокоментариса у браду: ,,Чуј њу тачно. Тачно је требао да крене у 17 часова.“
Кондуктер са великим брковима рече: ,,Вашу карту молим“ , док се његова млада колегиница поносно смешкала у новој униформи. Нов воз се некако не уклапа уз саму станицу, изглрда као метро из европских велеграда, али не као воз који путује пругом Београд-Бар или се само на то још увек нисмо навикли. Недостајали су у возу стари добри купеи у којим су често сличне разговоре обављали непознати људи. Нов воз је више налик аутобусу у којем свако гледа своја посла. Док је воз напуштао београдску станицу брзином људског хода са звучника одзвања: ,,Подсећамо воз је под видео надзором и забрањено је пушење!“
Последњи радови
Студентски радови24. август 2016.Земља на раскршћу култура
Интервју недеље21. август 2016.,,У Србији се мода не живи већ се моди робује”
Интервју недеље7. јун 2016.,,Важно ми је да у музици препознам искреност”
Студентски радови19. март 2016.Чекајући возове који увек касне