,,Важно ми је да у музици препознам искреност”

Сваке недеље тик иза поноћи, на радију б92 могла се чути несвакидашња, дивна музика. Она коју немате често прилике да чујете на радио станицама. Пажљиво одабрани акорди неког божанственог јазз-а, безвремене гитарске мелодије The Beatles-a или Neil  Young-a, али и савремених музичара и бендова за које можда нисте чули, а звуче тако одлично.

Име ове праве мале музичке ризнице је Гистро ФМ, а њен аутор је Владимир Скочајић Скоча. Скоча је неко ко живи музику – и сва места, доживљаје и људе савршено уме да дочара  песмом. Осим што уређује емисију Гистро Фм, која се сада, након краха радија б92 емитује на интернету, Скоча већ дуго пише за различите часописе, а планира и објављивање своје прве збирке прича. Са њим смо разговарали о Гистру ФМ, радију б92, писању и наравно – о музици.

-Како је настала емисија Гисто ФМ?

На радију б92 је постојала емисија Ритам срца. Концепт је био да су различити људи имали 5 минута у програму, и свако каже шта хоће и пусти неку музику. Тако сам ја почео да радим на б92 2001, и мени је највећи гушт био да пустим песму. И онда сам ја тај део од 5 минута назвао Гистро ФМ. Ја сам б92 јако волео деведесетих али већ тада су они почели да се мењају и зато сам хтео да Гистро ФМ, што у преводу значи као нека радио станица, дистанцирам од њих, да то буде нешто моје. Након 4 године, 2005 сам коначно добио емисију, и тако је све кренуло.

-Како сте конципирали емисију на баш такав начин, у виду својеврсног музичког дневника?

У суштини све што радим, радим тако што замислим себе дас ам неко други ко то слуша и онда буквално правим за себе. Ја сам највише волео музичке емисије где људи пуштају најразличитије жанрове, али у главном ту има мало више нечег новог. Све шта слушам у недељу дана, ја ставим у емисију, и онда ми то дође као неки музички дневник.Трудим се да причам из главе о свему ономе што ја везујем за те бендове и ту музику.  Пуштам доста различите ствари. Некад укапирам да људи којима се свиђа све што пустим, има их двоје у граду. Тешко је наћи неког ко воли Belle and Sebastian и  free jazz. А ја волим оба.

–Да ли лични приступ каквим одише Гистро ФМ данас има успеха?

Мени је лични приступ важан у свему. Мене нешто не занима ако нема лични приступ. Ако ми неко само говори податке који већ постоје у некој књизи, па узећу књигу. У свим радијским емисијама које сам слушао као клинац неко је говорио нешто из свог угла. Мени је важно да видим како је неко нешто лично доживео.

-Битан део вашег стваралаштва је писање – како сте то уклопили са музиком, је ли могућа синтеза тих медија?

Од свих ствари на свету ја заправо само знам да пуштам музику и пишем. Ништа друго не умем да радим. Не умем да заменим гуму на ауту, осигурач… Тако да је мени то природно. Цео живот пишем и слушам музику и онда пронађем начин да то спојим. Кад пишем неку причу чији је лајт мотив нека песма ја се увек трудим да изаберем речи да ту песму приближим некоме ко је никад није слушао и заинтересујем га да је чује.

-Како склапате одређену музику са  одређеном  причом?

Нема никаквог правила. Некад слушам као блесав неку песму и онда ме она асоцира на неку причу, некад нешто видим, приметим,  чујем и онда то повежем са неком песмом коју знам, али нека неког сад ту правила. Писање је генерално мени начин да се склоним од свега овога овде.

-Како пронаћи баланс између комеријалног и квалитетног при стварању емисије ?

Трудим се да мешам. Да пуштам ствари које је мали број људи чуо, које су некомерцијалне али онда пустим  и неког Bob Dylan-a и Joy Division, нешто што људи знају. Битно је да се прави баланс, да емисија не оде у потпуну комерцијалу, јер ћеш изгубити интегритет, али опет не треба пуштати неке анонимусе па ћете слушати само два другара. Е сад ко уме да прави тај баланс и како га прави, то је главна ствар. Неко пушта сву врсту музике и онда временом  почне више да слуша један жанр и емисију му поједе тај жанр. То је јако индивидуално. Мени никад није битно да ли неко продаје милионе или га слуша троје људи, мени је увек било важно да музици препознам искреност. и сва музика коју пуштам је она за коју ја сматрам да је искрена. И то ми је једино битно.

-Како публика реагује?

Верујем да сам млађим људима открио неке бендове. И кренуо сам овиме да се бавим јер су мени деведесетих на б92 Мишко Билбија, Жикица Симић, Бојан Ђорђевић и њихове емисије које сам слушао значиле да откријем гомилу ствари. Онда када сам ја почео да радим на радију, хтео сам д аим се некако метафорички одужим откривајући људима..Зато ово и радим – да неко ко је клинац чује нешто ван главих токова. Људи данас не желе да копају. Окачиш на Фејсбук David Bowie-ја и Belle and Sebastian. Bowie ће имати 50 лајкова а Belle and Sebastian 10. Зато што људи знају за Bowie-ja и махинално кликну, а Belle and Sebastian они који не знају, ретко да ће да кликну и чују.  Дакле, људи не копају. Неки од разлога за то су оправдани – људи немају времена, имају децу, посао, али неки су се и улењили. Сваки дан је новац за нијансу важнији од јуче. Мислим да има много добре музике али је главни проблем што она тешко налази пут до људи.

-Колико је данас уопште  битна музичка критика?

Битно је да провалиш извор коме верујеш, било неки интернет  радио или блог. Што се тиче радија и телевизије у Србији, од тога нема ништа. Ако те занима добра музика ту ништа нећеш наћи. А има много дивне музике, и увек је било. Највише ме нервинрају људи који кажу осамдесетих се свирала добра музика и више се ништа добро није појавило.А добра музика се увек правила и правиће се.

-Како је било радити на радију б92? Како сте доживели његов крај?

Деведесетих, иако нисам радио, интезивно сам слушао б92 и одлазио сам тамо да снимам музику на касете. Тада је радио био у Дому омладине и најлепше је изгледао. Тада су људи имали ентузиазам и љубав и никакве паре нису биле умешане. Онда је отишао Слоба и почела је са радом телевизија, и онда су кренули проблем. Радио је већ постао мање важна ствар, све је ишло на телевизију и кренули смо да јуримо рејтинге. Ја сам почео 2001. да радим, и већ тада ми се радио није свиђао.

Није ми се свиђао јер су хтели да угоде свима, а могли су да задрже слушаоце и свој препознатљив програм. Није ми се свидело што су имали музичког уредника који савршено познаје музику а у програм иде нека глупава музика коју може свако да изабере и пусти. Опет, у поређењу са другим радио станицама, б92 је тада била боља – али то више говори о другим станицама него о б92. Није ми се свидело што све више иду ка комерцијалном, и то смо видели прошле године када су укинули радио и када су направили овај смешни радио плаy, који ја сумњам да слуша узраст старији од вртића. Али то је некако логичан след околности, јер сам чак очекивао да ће се то дестити много раније- Јер тамо су људи престали да раде на радију из љубави, само је била у питању лова и слушаност.

Моја емисија је ишла толико дуго на б92 пре свега зато што сам ја радио за џабе. Дас ам имао било какву плату они би мени дали отказ. Између 2010 и 2015 нисам могао да верујем да сам и даље тамо

Дуго је б92 у 21 веку била као шибање неког  мртвог коња, и онда је прошле године само издахнуо.

-Да ли данас квалитетни радио садржају могу да опстану?

Данас када неко прави радио станицу, само рамишља о профиту. Да ли ће бити квалитетно или не то је људима мање важно. Радио као медиј  најмање пара окреће. Не само у Србији, већ и свуда у свету у Америци 90% радио станица држе 4 велике дискографске куће и они врте оно што њима оговоара и што желе да се продаје. Капитализам ће да нас поједе све. Квалитетни радио садржаји могу да опстану само на интернет. Радио више нико не слуша, сви се селе на тв. И то може да се види по рејтинзима. Радио има најбољи рејтинг ујутру,и  како иде дан само пада, док рејтинг тв-а расте.

-Шта мислите о музичкој  сцени  у Србији?

С обзиром на стање у Србији није тако лоше. Ја сам много више слушао домаћу музику кад сам био клинац, деведесетих. А сада доста мање, мада ми се свиђа домаћа americana сцена, Stray Dogg, Aнa Ћурчин..  Њих да чујеш а да не знаш одакле су никада не би рекао да су одавде.  Kodagain је музичар из Књажевца кога често пуштам и у емисији, који има глас као Brian Ferry .

-Често пишете о Београду – који звук везујете за град?

Вежем се за неко место и музику коју сам слушао на том месту, и онда ми је то асоцијација. Ево рецимо, у 5 разреду сам први пути побегао са часа биологије. Моја основна школа је била на Душановцу. Када сам побегао, отишао сам до робне куће Београд и купио албум Elton John – The Best of. Имао сам вокмен и отишао сам у парк да сачекам да прође час и слушао сам тај албум и потпуно се одушевио. Тако је мени и дан данас кад прођем поред тог парка Elton John у глави.

-Који су то музичари који су вас дефинисали као особу?

Пре свега Битлси.  Њих ми је открио ћале кад сам био клинац. Преко њих сам чак улио енглески. Почео сам  прво да слушам рокабили, буквално сам ишао хронолошки, али не свесно и намерно него је тако било. Крајем основне  школе почео сам да слушам панк, па затим и гранџ и онда на крају све живо. Поред Битлса, најважнији музичари у животу су ми  Yo la tengo, Velvet Underground, Nick Drake, Jimmy Rourke, Miles Davis, Pharoah Sanders, Jonh Coltraine,  Antonio Carlos Jobim…

-Који су најбољи концерти на којима сте били?

То су два концерта. Први је ‘97 године на фестивалу ,,Ринг ринг”. Био је то јапански бенд Ground Zero  који ја никада раније нисам чуо. На бини је било десетак музичара који сумешали електорнику, јазз, јапанску музику, роцк, ноисе и то је тако добро звучало. Свирали су бацк бакарака, једног од највећих поп композитора којег јако волим, потпуно другачије и распојасано, одували су. То је био концерт за памћење.

Концерт који ме је емотивно разбуцао је kонцерт Neil Young –a  јер његову музику  везујем за периоде живота кад сам био најсрећнији и најнесрећнији и онда када сам чуо да све то свира, емоције су ,, прштале “.

-Пошто долази лето, које бисте албуме препоручили нашим читаоцима за сунчане дане?

       Лети не можете погрешити са The Beach Boys-има и албумом ,,Pet sounds”. То је једна од највећих плоча свих времена. Такође, ту је Antonio Carlos Jobim – било шта од њега. Затим Paul Desmond ,који је саксофониста који је свирао са Dave Brubeck-om.  То је нека мешавина боса нове и јако мелодичног џеза. Лети волим да слушам и Frank Sinatru.