Марчело: Дилан Дог је код нас истинска поп-културна чињеница

Колики је значај Дилана Дога за овдашњу стрип сцену?

Засигурно велик. Писци и стрип сценаристи Дејан Стојиљковић и Павле Зелић, писац и званични доктор хорора Дејан Огњановић, сценариста Аца Радивојевић, стрип сценаристи Влада Тадић и Марко Стојановић, цртач Драган Пауновић, музичар Ђорђе Миљеновић алијас Виклер Скај… списак аутора који су одрасли уз овај стрип много је дужи од нареченог низа. Дилан Дог је код нас истинска поп-културна чињеница, константа која и тридесет година од првог броја успева не само да привуче нове читаоце, већ и да једнако интригира и покреће вијуге креативцима – понајвише због специфичне маштовитости и стила Тицијана Склавија, творца серијала. Елегантности његовог приповедања и сам много дугујем.

Какав је утицај овог јунака на читаоце, с обзиром на карактеристике лика (вечити романтик, пун страхова, бивши алкохоличар)?

Дилан се допао читаоцима баш такав: несавршен, од крви и меса. Занимљив је податак да је то захтевало еволуцију: Дилан Дог из прве епизоде далеко је самопоузданији. А онда га је Склави, врло брзо, очовечио. Упоредо с тиме и сам серијал нашао је своје упориште: како негде већ написах, све је отпочело као типичан хорор, приче су се бавиле постојањем ужаса – да би се потом нагласак пребацио на нешто далеко дубље и интересантније: на ужас постојања. „Успомене невидљивог“, деветнаести број серјала, може се узети као та прекретница: сјајна, снажна прича, приде технички савршена – овај сценарио и данас се дели новим ауторима као школски пример како треба радити.

Какав је утицај осталих јунака (инспектор Блок, Гручо, Ксабарас) на Дилана током 30 година дугог серијала?

Ти су односи практично од старта јасно постављени, уз ретке касније интервенције и продубљивања: Гручо је идеални најбољи пријатељ, Блок је очинска фигура, Ксабарас непријатељ, али и отац. Ти накнадно осмишљени нивои ове задатости нису, међутим, незанимљиви: сценаристкиња Паола Барбато у двестотом је броју врло лепо осмислила порекло и темеље те тако снажне повезаности Блока и Дилана, сам Склави је у стотом броју појаснио (премда конфузно) Ксабараса, Барбатова је много година касније и ту покушала да приђе из једног другачијег угла (дводелна прича „Ксабарас/У име оца“). Гручо је, међутим, остао енигма: човек који изгледа и понаша се као покојни комичар, очевидно не желећи да повери пријатељу практично ништа о свом стварном идентитету и прошлости. Упркос томе, и баш ту лежи поента, њихово пријатељство је узорно: не питам те ко си иначе, него ко си мени. Авај, чини се да новије епизоде и овде доносе извесне промене – али о томе нећемо пре но што буду објављене и код нас.

Какве нас новине очекују у наредним епизодама?

Ново италијанско уредништво вели – велике. Али постепене. Весели четвртак, кућа у којој радим као уредник свих едиција Дилана, аутор уводника и адаптер превода, тренутно је стигла до предворја тих промена, уводне једногодишње фазе. Ту је ново уредништво одабрало најбоље од прича на којима се у том трену већ радило, и домаћи читаоци сада могу да посведоче је ли бољитак на помолу. Ми бисмо рекли да јесте – већ прва прича из тог циклуса, симболично насловљена „Нови живот“, неупоредиво је пристојнија од стандарда на који су читаоци претходних година, нажалост, навикли. Је ли то Дилан каквог обожаваоци памте и тако дуго ишчекују? Не, још није. Али кренуло се. Роберто Рекиони, нови уредник, има визију и заразан елан – остаје да видимо који су стварни домети замишљене ренесансе. То је што се тиче самих прича; ако пак говоримо о цртежу, чим изађемо из прве фазе биће јасно да су промене у том сегменту вратоломне. Појачања у тиму су феноменална, стари асови дисциплиновани, отаљавање се више не толерише.

Како гледате на стрип сцену у нашој земљи у овом периоду од првог Дилановог издања до сада?

Златно доба, па страшна тишина у време санкција, па спор и мучан опоравак – и тако стижемо до садашњице, која веома личи на срећна времена: понуда је одлична, чак већа но што новчаници стрипаџија могу да испрате. Дилан је, рецимо, данас набављив у разним едицијама, има ту понечега за свачији џеп и практично нема епизоде до које у већ неком издању не можете доћи. Весели четвртак труди се да упоредо иде напред и гледа уназад: уз нове, нудимо и старе, култне приче, у новој опреми. Колеге из других кућа такође имају одличне издавачке програме; нико не послује баш најбоље на свету, али направљене су одрживе конструкције и изгледа као да нема зиме за стрип. Што се пак домаће продукције тиче, она у суштини никад није посустала, али би се могло рећи да тек чека своју стварну афирмацију – ону у којој је стрип признат и схваћен као легитимна грана овдашње културе и уметности, а не као скрајнута, засебна и неким чудом самоодржива ћелија. Док се то не догоди, стрип сцена дели свеопшту судбину земље: уместо да унедримо, ми бивамо расадник талената. Наши су аутори далеко цењенији другде но код нас, што је жалосна типичност.

Реците нам нешто о најзначајнијим ауторима Дилан Дога и уреднику Бонелијевог издања.

Тицијано Склави био је и остао камен темељац, али време је показало да је и некада омражени Клаудио Кјавероти оставио голему празнину кад се посветио сопственим јунацима и баталио Дилана. Микеле Меда написао је неколико упечатљивих, меланхоличних прича за памћење, али се као главна нада спомињала Паола Барбато, сценаристкиња којој као да није било дозвољено да се до краја размаше. Сад кад је Рекиони на кормилу, чини се да су се стекли сви услови за то – остаје да се види је ли слобода стигла прекасно. Сам Рекиони такође је изузетан сценариста, његова епизода „Матер морби“ дигла је прашину каква деценијама није виђена – сад се пак намеће питање хоће ли моћи упоредо да буде и плодан сценариста и уредник. Списак цртача заслужних за серијал још је дужи: од самог почетка из приче у причу смењивали су се различити стилови, од мрачног Роија до разиграног Пиката, преко свеспособног маестра Казертана. Коју годину касније појавиће се Бруно Бриндизи, цртач коме ће ускоро бити поверене неке од најважнијих епизода. Међутим, круна несумњиво иде Анђелу Стану, цртачу прве епизоде и каснијем илустратору насловних страна. Његов рад је душа и срце визуелног идентитета Дилана Дога. Недавно га је заменио Ђиђи Кавенаго; обожаваоцима није било свеједно, али овај момак демонстрирао је силу епизодом „Матер Долороса“ толико снажно да нема сумње: насловне стране дошле су у нове, али веома поуздане руке.