Џелетовић: У Србији не сме да се говори о њеним јунацима

Књига “Српско срце Јоханово” први пут објављена пре пет година и даље оставља снажан утисак на оне који је читају. Феномен приче засноване на истинитом догађају, сведочењу злочина објашњавао нам је писац Веселин Џелетовић. Тог веселог човек, пријатног изгледа, полетног, окруженог успоменима и мотивима свог краја, затекли смо како проводи време прегледајући наслове својих колега и чланова удружења Поета. Рођен је на Космету, и сву своју снагу и таленат усмерио је њему. Веселин Џелетовић је рођен, према његовим речима, на по луле дувана од небеске Србије, сањоходи између илузија и бди над Косметом.

Можете ли нам рећи да ли и због чега верујете у “небеску Србију” као што сте навели у свом описту?

Заиста верујем у “небеску Србију”, испред нас су вековима отварани понори, па и данас, и да ми нисмо гледали у православље, у те висине, у светлост пали би. Остали смо загледани у те старе вредности и то је успело да нас и сачува и спасе. Због завичаја и успомена бдим над Косметом, јер то нико не може да ми одузме.

Чини се да је и Ваш песнички рад усмерен ка тим вредностима?

Мој песнички рад, боље рећи књижевни је усмерен на ширење истине и сву снагу дајем за то. Када ослободимо Космет почећу, да пишем љубавну поезију.

Како сте дошли на идеју и како сте истраживали случај описан у роману “Српско срце Јоханово”?

Након погрома над косовским Србима, добио сам позив, да мој пријатељ свештеник не жели да одржи опело за жену, такође мог пријатеља, која је извршила самоубиство. Њу су силовали петорица Шиптара, као патријархална жена није могла да издржи срамоту и обесила се у штали. Дотакли смо се теме војводе Синђелића и мајора Тепића, тако увидели да ни она није извршила самоубиство, већ је сачувала веру и част. Тамо су сва гробља порушена, мермерне плоче поломљене, све је зарасло у коров. Присуствовао сам прошле године страшном призору. Једна жена је газећи кроз шибље задихано звала: „Милане! Милане!“ Мислио сам да зове свог сина који је ту негде. Не, она је звала гроб, јер није могла да га нађе. Али да се вратимо тој сахрани. Угелдао сам човека, аристократу и по оделу и по понашању, и упитао стрица детета чију мајку сахрањујемо, ко је то. Он ми је одговорио: „Џеле ти си новинар и писац, иди ти разговарај са њим, рекао нам је да носи срце нашег Јована.”

Како су текли разговори са саговорником (Немцем)?

Разговори су трајали три године, и Немац је говорио како је све текло. Немачка обавештајна служба (БНД) је њему (Немцу) дала податке из којих је он сазнао све о трговини органа са Косова, што показује да се све зна, али се због интереса ћути. Лекари су му рекли да неће дочекати жив трансплантацију срца. Један од кОординатора му је саопштио да постоје људи, који из неких разлога продају своје органе. Он је узео и платио не знајући да купује органе наших страдалника. На Космет је дошао са намером да пружи материјалну помоћ породици човека чије срце носи. Наши људи тамо живе ограђени жицом, бодљикавом. Када је угледао дечака, рекао ми је да је осетио као да шавови пуцају, а срце хоће да искочи напоље. После смрти његове мајке одлучио је да усвоји дечака и пређе у православље.

Каква су била Ваша сазнања за стављање приче романа “Српско срце Јоханово” у шити оквир?

Србе су киднаповали и одводили у Албанију, где су их приморавали да потписују некакве паприре и документе, да добровољно дају органе. Даље су операције вршене у Италији. Једина срећа је у томе што су они одводили и Албанце лојалне Србији. Такође су тражили откуп за свакога од њих, и када породице плате ништа се не догоди, чак ни тело не добију. Мени су нудили четрдесет хиљада евра да откријем име једног човека, ја то нисам хтео, јер Албанци убијају своје издајнике. Наиме, један од њих који је чувао место где су били смештени заробљеници, познавао је Албанца који је убијен и тако је јавио његовом племену да не шаље паре, јер је већ мртав, уз њега су била још два Србина. Тако смо сазнали да је Јован убијен.

Да ли сте успели да дођете до неких званичних података с којима бисте поткрепили причу?

Нисам истраживао много, роман је настао из приче. Када сам чуо ову причу то је у мени изазвало емоцију, ту емоцију сам преточио у поему, коју сам окачио на интернет. Поему „Српско срце Јованово“ сам написао за два сата, у једном даху. Ни сада не зна да ли сам је ја написао или ми је неко то диктирао, нити знам, је ли све ово случајно или је нека Божија промисао. Као да сам имао задатак. Касније је код нас дошла истраживачка комисија Еулекса, и Милован Дрецун ми је рекао како је један члан комисије Американац српског порекла, што ми је улило наду. Мада, од тога ништа, нема доказа. Уследила су ситна хапшења и то је то.

Знате ли како данас живи Немац са српским срцем и дечак који је усвојен?

Нисам остао у контакту са Немцем и малим, (запалио је, ко зна коју по реду цигарету и повишеним тоном рекао) па ја сам издао књигу Љиљане Булатовић „Рапорт команданту“, која говори о прослављеном српском хероју Ратку Младићу, па коме је он зло нанео, бранио је своје! У Србији не сме да се говори о њеним јунацима, нас су сачекивали полицајци, по двеста полицајаца! У Србији! Прислушкивали су нас, пратили. Што се тиче књиге „Српско срце Јоханово“ претње Албанаца не сматрам проблемом. Познајем тридесет четрдесет људи који су примили православље, оно за мене значи све и живот и вера, као и Космет. То је оно што само ми имамо и нико више, што нас треба ујединити и држати.“