Шетња кроз Дарквуд

“ Био је мајстор. У правом смислу те речи. Човек који је умео да ствара четкицом уметност, који је говорио кроз стрип. Знао је да створи илузију, заголица машту читалаца, уђе у њихове снове стварајући универзум самим отварањем књиге.” написао је у Феријевом биографском есеју његов ученик и пријатељ Морено Буратини. Галиено Фери нудио стварност коју је проживљавао и често веома стрпљиво и детаљно причао својим пријатељима, деци и онима којима је био узор. Насмејан и пријатан господин како га је описивао Буратини своју живахност и енергију користио је уживајући у воденим спортовима. Творац Загор, онога ко је обележио детињства многих преминуо је 2. априла 2016. године. “ Када сам први пут посетио Ферија,”, присећа се Буратини, “стисак њигове руке и осмех на лицу пробудили су још јачи утисак, од оног лепог који сам гајио као његов читалац.”

Галиено Фери је након Другог светског рата у сарадњи са издавачком кућом Ђованија Де Леа створио стрип јунака “Зелену сабласт”(након тога су заједно осмислили “Тандер Ђека”) и тако започео своју каријеру. Мада, након што се са супругом преселио у Речо, градић близу његове родне Ђенове, загледан кроз прозор радне собе у Рајски водопад, почео је да ствара нови храбри свет “Духа са секиром” и магичне шуме Дарквуда. Фери је обожавао једрење и веслање дуж реке. Како Буратини истиче у свом есеју “Дух са четкицом” (који је приложио у замену за разговор), “Фери је једва чекао да баци четкицу како би се спустио до реке и одједрио.”
Безброј пута су му се догађале незгоде,које као да је намерно изазивао како би имао грађу за свог јунака. Једном приликом се спуштао чамцем низводно и брзак га је одвукао до водопада низ чији је слап пао у чамцу и нашао се на дну реке. Својом веслачком вештином, одгуривајући се веслом о каменито дно корита, успео је да се окрене и спасе. Након тога би дуго приповедао своје доживљаје и пресликавао их у својим цртежима.
Неуморно је радио и стварао. Најдуже је цртао насловне стране Загорових епизода. Готово увек када се спомиње Феријево име, уз њега стоји број од десетине хиљада табли цртежа. Почетком шездесетих година Серђо Бонели задивљен талентом овог виртуоза, и поред својих предлога изгелда Загоровог лика, ипак финални производ препушта Ферију.

Приликом једног интервјуа Серђо Бонели је говорио како је он предлагао да нови јунак његове породице има мајицу и панталоне са ресама. На мајици би могао да стоји знак који осликава карактер лика. Ипак, Фери је у овој дебати изборио самосталност, а на грудима јунака се нашао, помало чудан, али лик црног орла који описује ауторов карактер.

“Представљао је природу, умео је да је слуша и све то пренесе на платно, на тако једноставан начин. Увек је проживљавао нову авантуру. Говорио ми је да га не хвалим пред пријатељма и странцима.” пише Буратини.
Цртачи стрип јунака обично само прецртавају ликове својих претходиника, а аутори проналазе разне изворе инспирације за њихов изглед. Углавном су јунаци из Бонелијеве породице били налик на глумце вестерн филмова. То је био у почетку случај и са Загором. Мада, како се лик развијао, а аутор сазревао Загор је почео све више да личи и физички и његова личност на Ферија. Како је изјавио Фери:”Нормално је да између аутора и његовог лика постоји психолошка, па и физичка повезаност. Загор јако личи на мене док сам био млад. Одувек сам био авантуристичког духа па сам га удахнуо и њему”

“Био ми је учитељ хуманости, људскости, осмеха. Кад другог оца сам га доживљавао.” истиче писац.
Своју благу нарав и личност усадио је “Духу са секиром” како би он његова друга, опасна, веома опака и снажна страна личности, понекад и зла, била обуздана. Није Фери сликао само озбиљне сцене и био усмерен на доброчинство јунака из Дарквуда. Кроз лик Чика, Загоровог помоћника, показује се као велики хумориста и забављач. Сталним досеткама, неспретностима и трапавим наступима овог омаленог Мексиканца са брковима, разбија стегнут и шаблонски ток радње.

“Постао сам његов биограф да би му се одужио за све што је учинио за мене и за генерације које су одрастале уз њега. Увек је био уз мене. Никада га нећу напустити.” закључио је на крају Буратини.