Чија је одговорност за скриптоманију већа

У сваком патерналистичком односу, ако већ такав постоји, они који имају више искуства, више знања и више мудрости, морају понети и већу одговорност. Професори су ти који држе кључ за разрешење проблема скрипти, било да су учествовали у његовом креирању или не.

Недавно је приликом “Фејсбук” разговора једна студенткиња имала озбиљну дилему: “Једно пише у скрипти, а у књизи нешто скроз друго. Шта је сад ту тачно?” Није међутим реч само о некој црној студентској овци која не зна ко јој главу носи. До овакве дилеме долази зато што је делотворност скрипте до те мере емпиријски тестирана и потрвђена да оставља мало простора за сумњу. Она једноставно “проверено” функционише. Ако постоји новајлија који би требало да се докаже, онда је то књига.

Одгонетнути како је дошло до овакве волшебне инверзије стварности захтева компликовану експликацију, али одгонетање питања “Зашто студенти уопште посежу за оваквим (нечасним) средствима”, је далеко јеноставније. Како нам то сугерише теорија рационалног избора, појединац ће увек желети што више неког добра (у овом случају то су предиспитни поени и оцене), по што нижој цени (а то је што мање новца, што мање потрошеног времена и труда). Право питање је онда: Зашто не постоје мере које би скрипту учиниле неисплативом?

Ту долазимо до неизбежног питања одговорности професора. Иако ће деклеративно сви у глас денунцирати скрипте као извор учења, а неки реаговати посебно афективно и бурно, при самом спомињању овог помагала, прави лакмус нису речи. Када се пређе на дела, добијамо мого мање хомогену слику.

Неки разумеју проблем, али нису свесни размера које је он попримио, колике је корене пустио и колико се омасовио. Други су свесни и проблема и његове раширености, али једноставно не умеју да се са њим носе. Технофобија и конзервативизам сигурно не помажу. “То они нешто раде на ‘Фејсбуку’ и то ме не занима”.

Напослетку, сигурно је да студенти нису једини код којих је присутна лењост. Поједини професори не желе да уложе довољно напора да се реше ове пошасти, ма колико сагласни били у вези с њеном непожељношћу.

Да све претходно изложено није управо тако, проблем коришћења скрипти би био сузбијен, ако не у потпуности искорењен и о њему не бисмо говорили.

Романтично схватање односа између студената и професора је да је то колаборација, међусобно помагање, разумевање, солидарност, размена животног искуства, саосећање, пренос мудрости и заједничко ширење видика. Међутим, само потпуни донкихотизам би нас спречио да приметимо да је извесна доза неповерења императив од којег полази читав концепт образовања уопште. У противном, професори би једноставно могли да деле знање на факултетима на слободним предавањима која свако може да посећује, а студенти би онда сами себе оценили и уписали у индекс оцену коју мисле да заслужују.

Пошто је то беспримерна утопија, а студенти нити су увек објективни, нити увек спремни да поштују правила фер плеја, није никакав ауторитаризам, предузети мере како би се ови видови манипулација сузбили.

Опасно би наравно било тврдити да особа која је тек ступила у трећу деценију живота(те правно пунолетна) није одговорна за своје поступке и тако јој унапред опростити све ‘грехе’. Неоспорно је међутим да особа у тим годинама не поседује ни емотивну зрелост ни потребно искуство како би своју ситуацију сагледала у целости и схватила када јој неко чини праву а када медвеђу услугу.

Само су две стране суштински заинтересоване за овај проблем. Ако је једна незрела и неискусна, а можда и цинично невољна да се коригује, на ову другу пада бреме да проблем реши. Тешко, али никако неизводљиво, као што показују светли примери и где они стадоше, Ви поштовани професори, слободно продужите.