Студентски радови

У одбрану женског промискуитета

17. јануар 2017.
Адријано Бришчек

Неко ће се можда запитати због чега је баш женски промискуитет тај којем је потребна афирмација, а можда чак посумњати и на неку врсту цинизма аутора. Разлог (осим цинизма) је у томе што мушки промискуитет већ увелико ужива страхопоштовање у Срба. Њега нема потребе бранити, нити се ко труди да га омаловажи. Жене су те које су извукле краћу сламчицу (по обичају) када се конституисао друштвени морал.

Оно што се за мушкарца сматра тријумфом, за девојке је анатема, оно што је момку хвала и понос, цурама је стид и нагрђеност. Поједини душебрижници углавном хришћанске провинијенције, или неким еухимеризованим хришћанством вођени, покушали су да приступе овом дисбалансу тако што ће денунцирати промискуитет као такав (што је истини за вољу сасвим у складу са поменутом религијом). Међутим српски патријархализам је калемљена биљка, која одступа од фундаментализма хришћанства у корист мање захтевне пијачне религиозности. Патријархализам у себи носи уграђену когнитивну дисонанцу. Секс је грех, али је у исто време срамота не упражњавати га. Решење овакве тензије се намеће – грех је секс, али само за један од родова. Онај исти којем је бог обећао трудове зато што је нагонио Адама на првобитни грех, и онај род којем је истом приликом обзнањено да је занавјек потчињен господару мушкарцу.

Осврнемо ли се накратко на етимологију појма „промискуитет“, изворно значење је дословно „недискриминишуће“ брирање партнера. Милан Вујакљија – „промискуитет (новолатински: промисцуитас) сполно општење без обзира на особу и без трајне везе“. Термин води порекло од латинске речи промисцуус која изворно значила „мешавина“, „помешаност, „збрка“ да би у неком тренутку почела да значи „недискриминишуће“, и коначно асоцирана са недискриминисањем у сексуалном чину, односно избору партнера између партиција и плебејаца. Неко ће се запитати – шта је ту лоше? У времену када је реч дикриминација попримила тако снажан пејоративан призвук, мало ко ће се још похвалити да дискриминише. И шта је лоше транзиентној природи таквог односа?

Као што разуме Лорд Хенри Вотон „разлика између флерта и вечне љубави је у томе што флерт траје дуже.“ Нема никаквог разлога (изван хришћанске етике) због којег би постојао императив било које одређене дужине у оваквим интеракцијама, а камоли нужне вечности, које ће нам већ бити више него довољно у огњу пакла. Нити има смисла да се мимо свих трендова намеће дискриминација као нужност. Али оставимо ово по страни. Термин промискуитет ретко ко користи у денотативном значењу. Он се односи се на све (по правилу женске) особе које „бије глас“ да су изван граница сексуалног морала, а те границе варирају од неопростиве трансгресије упадљивог и безукусног шминкања до недостатка чедности у погледу и беспризорног оскудног одевања. Јасно је да у буквалном смислу (недискриминативног бирања) то није ништа друго до фикција.

Никада нисам упознао особу која нема баш никакав десидератум у одабиру сексуалних партнера, а нисте ни ви. Чак и када бисмо замислили особу којој је баш сасвим свеједно са ким ће када и како проводити интимне тренутке, макар физичка близина би нужно била дискриминативни фактор. У свом бестселеру из 1973. „Страх од летења“ Ерика Јонг је свету даровала израз „шева без рајсфершлуса“ – под којим подразумева такав сексуални однос који има „сву сажетост сна“, не укључује никакву грижу савести, однос у коме двоје уопште не разговарају, нема прикривених мотива, приче о „њеном мужу или његовој вереници“, мушкарчево лице је празно и двоје се уопште не познају. Ово је вероватно нешто најближе денотацији промискуитета што се да наћи, па ипак није сасвим то, јер она открива у конкретним примерима овог идеалног сценарија да обострана физичка привлачност ипак постоји (чиме су непривлачни ко год они били, евидентно дискриминисани). Осим тога Јонг примећује да је овакав инцидент „редак као једнорог из бајке.“ Реч курва (која имплицира промискуитет, не професионално усмерење) међутим лети унаоколо као конфете (најчешће из разлога што се нека несретна девојка, а често и девојчица, погрешно нашминкала, или упутила поглед са упадљивим мањком чедности). Промискуитет је дакле појам без дескриптивног садржаја, реч којом се нешто прохибира, проскрибује, проклиње. Домаћи проблем је у лакоћи са којом се он дијагнозира због чега су девојке које су већ одлучиле да не траће један део свог живота изигравајући Милицу дугих трепавица, већ потражиле свој део задовољства у свој разноликости понуде – изврнуте острахизацији и анатематизацији, а оне које су дубиозне у вези са сличним кораком силно упозорене и застрашене.
Овакав примитивизам често погађа и најмлађе девојчице које су одвише далеко од било каквог сполног контекста, а све под геслима „гвожђе се кује док је вруће“ и „боље спречити него лечити“. Ако су ове девојчице неоправдане жртве, шта тек рећи о неоправданости у случају одраслих мушкарца који уживају апсолутну амнестију од свих осуда и санкција концила сексуалног морала. Они не само да немају чега да се стиде, све и ако су огрешли у активности из денотативног значења појма о којем је реч, већ имају себи приграбити заслуге и добијати тапшања по рамену, квалификујући се за ореолом украшену титулу „фрајера“. У контрасту и неправди оваквих аршина не могу никада да размишљам а да се не сетим како је бог протеривао Еву из раја и објашњавао јој ко је коме господар.

Једнако иритирајуће, а не сасвим неповезано је и уврежено мишљење да је проактивност ексклузивно мушки атрибут. Да је једнако погрешно не само то да девојка иницира било какав контакт, већ да је за мушкарца неприхватљиво да такву иницијативу прихвати, јер је тобоже он тај који мора први прићи. Јасно је да никаква добра вила није додељивала психичке карактеристике пасивности и иницијативности родовима на ексклузиван начин, чак и кад је друштвени калуп тако ригидно постављен. За оптимум срећних комбинација „мување“ у оба правца се једино намеће као логично.
Прича чиј сам ехо био принуђен да чујем безброј пута у једном малом месту је да се нека познаница локалних трач мајстора срећно удала и сада живи сувислим животом у другом граду. „Не зна тај (њен муж) с ким се оженио и с ким је све она била“. „Ко зна шта он мисли да је она“, имплицирајући тако да је (девојка која је, веома храбро и упркос описаном друштвеном притиску, бирала момке са којима ће уживати, али бирала пречесто), сада на неки начин оштећена роба. Да је чињеница што је тако „пречесто“ уживала, љага коју никада неће моћи да спере, док је већ следећа кулоарска прича о томе како баш та врста ужитка вечерас добродошла (за нас легитимне уживаоце наравно). Али није ли управо баш та девојка дала себи највећу могућу шансу за срећан и успешан брак? Пођемо ли од претпоставке да је секс битан конституент среће, а за оне којима је брак важан, консеквентно и битан конституент среће у браку. Није ли онда сасвим логично испробати што већи број партнера како бисте пронашли оног који вам највише погодује.

Смањење анимуса према слободним девојкама би нам помогло да разумемо и да често мењање партнера не повлачи нужно са собом лаж, обману или манипулцију које јесу огрешења о морал, али да је појам „сексуални морал“ катахрестичан. Не постоји тако нешто, уколико су судеоници добровољни учесници, нити постоји нека магична бројка на којој учесталост бирања или упражњавања постају превише. Премало и превише су вредносни судови које изриче само индивидуа. Најмање од свега постоји оправданост двоструких аршина када се (и тако бесмислена) пресуда о овим стварима ноншалантно изриче женама.