Интервју: Илија Вујачић „Друштвени повучењак“

Професор Факултета политичких наука и бивши декан те институције Илија Вујачић, говори о професури, факултету, политичкој теорији и идеологијама.

 

 

 

 

Шта Вама сећање каже, какав дечак је био Илија Вујачић?

Па у принципу повучен, али друштвен.

Мало контрадикторно.

Па добро. Дружио се, али није се истицао у друштву, није био вођа групе итд. У том смислу.

Јесте били добар ђак?

Па јесам, добар ђак али нисам свеједно тежио да будем у некој посебној издвојеној групи.

Боб Нозик каже да га је Платонова „Држава“ инспирисала да се бави политичком теоријом, када ју је прочитао са својих петнаест година. Јел постоји неки аналогон у вашем животу, које би било прво класично дело политичке торије с којим сте се ви сусрели?

Ух, очито да нема баш таквог дела, јер се не могу сетити таквог примера да је нешто тако утицало као што је „Држава“ на Роберта Нозика. У сваком случају, прва дела која сам читао су била марксистичка. Могу да кажем да је ту било пуно напора да се уђе у разне елементе марксистичке теорије. Са данашњег становишта закључујем да је томе посвећено пуно више времена него што је требало.

Можете ли да лоцирате тренутак у времену када сте знали да желите да се бавите политичком теоријом?

Могу, то је отприлике друга година студија.

А шта вас је претходно навело да уопште упишете Факултет политичких наука?

Мене је као гимназијалца доста интересовала спољна политика, мада сам доста читао и рецимо „Књижевну реч“, „Књижевне новине“, подгорички књижевни часопис „Овђе“ и интересовања су ми била широка. Политичке науке су ми се чиниле и још увек сам убеђен да оне дају најшире образовање. Био сам у дилеми да ли да упишем Филозофију или Политичке науке, али ми се ипак чинило да ово друго даје шире образовање.
У једном тренутку сте паралелно студирали и Политичке науке и Филозофију.

Да. На другој години сам уписао филозофију и њу сам студирао практично три године, док нисам уписао постдипломскеовде. Онда сам схватио да треба ићи у дубину а не у ширину. Закључио сам да имам довољно тог неког филозофског образовања које би ми помогло и јесте ми помогло у ономе чиме сам се после бавио.
Реците ми нешто о атмосфери која је владала на факултету у тренутку када сте се ви уписали на студије. Политички плурализам не постоји, односно постоји само на академском нивоу.

Политичког плурализма није било. Постојала је нека опозициона интелектуална струја, али то није политички плурализам. Што се тиче интелектуалног плурализма, њега је било на факултету, посебно на предмету „Историја политичких теорија“ где смо ми читали Лока, Хобса, Џона Стјуарта Мила итд. Дакле не само они теоретичари који су претеча марксизма или марксизам. Пркатично све оно што и данас радимо и било је неколико професора који нису били стриктне марксистичке догмате и који су отварали неке нове просторе.
 

Јесу ли ти професори били у знатној мањини?

Јесу, јесу. Доминантна је била марксистичка парадигма. Нису ни они излазили у потпуности из те парадигме, али су ипак отварали нове видике, и рецимо ајде да кажем да су потпуно излазили из неког догматског марксизма.

Да ли је постојала бојазан код студената да покажу да евентуално мисле другачије?

Могло се излазити из оквира догматског, али нико се није декларисао као „Либерал“ рецимо. То је било проскрибовано, такви су етикетирани као „анархолиберали“ да би што више били дезавусиани. Постојала је граница која је подразумевала да је то марксистички приступ. Међутим сама изложеност литератури је била важна. Ту је мени доста помогло студирање на Филозофском факултету и формално и супстантивно. Формално у том смислу што за разлику од нашег факултета, на којем имате испитна питања и уџбенике, што је пренето са Правног факултета – на Филозофском факултету је то увек било отворено, није било уџбеника. Морали сте за „Увод у у филозофију“ да прочитате рецимо педесет књига и двадесет, тридесет чланака, и онда изаћи на испит. У суптантивном смислу, зато што сам тамо такође читао неке књиге које нисам читао овде, рецимо из епистемологије, из онтологије, антропологије. Тако да је сва та литература која је излазила из курикулума доприносила да се има један критички став и тај став се кристалисао отприлике оног тренутка када сам постао асистент.

То је било 1981. Јесте ли тад постали свесни идеолошког идентитета?

Да. У том тренутку, ја сам на вежбама већ јасно преферирао рецимо једног Лока.
Сада ћу Вам испричати једну ситуацију. То је била рецимо нека осамдесет пета, шеста година. Професор Подунавац – тада доцент и ја асистент учествовали смо на некој расправи о марксистичком образовању, и био је партијски концепт неког „интегралног марксизма”, сад више ни не знам шта је он подразумевао, ваљда да се у сваком предмету истакне марксистички кредо. Ми смо имали своје излагање које је било сасвим супротно и критичко, за разлику од свих осталих учесника. Декан нас је онда рибао „шта ми мислимо, зар не разумемо тренд?“. Међутим нисмо имали никаквих репрекусија због тога. Предложено нам је да напишемо писмо неком марксистичком центру да кажемо да повлачимо реч; ми смо то одбили, али нисмо имали никаквих санкција због тога.
 

Да ли је постојала нека аутоцензура када су студенти у питању?

Што се тиче студентских дана нека аутоцензура јесте постојала, али касније када сам био асистент те аутоцензуре није било, радио сам без икаквих ограда.
Докторирали сте 1992. године, и то се поклапа са многим историјским догађајима од важности за идеологије. Франсис Фукујама објављује „Крај историје“, многи су помислили да ће од тог тренутка доминирати једна идеологија.

Кад је реч о крају идеологије и крају историје, ја сам Фукујамину књигу у том тренутку врло критички читао, зато што сам ја знао да идеологије нису нешто што тек тако настаје и нестаје. То што се причало да је као „победила” једна идеологија, испоставило се да у ствари није „победила” та идеологија. Није „победио” либерализам него је „победио” национализам. На факултету је то време када већ почиње политички плурализам. Ја сам се отворено изјашњавао за либерализам и нисам имао баш никаквих проблема.
 

Марксистичку парадигму смењује национализам као доминантна матрица. Јел било опасно не изјашњавати се као националиста?

Мислим да није, и критиковати национализам није био проблем уопште, макар не на факултету. Можда се није могло дирати у неке светиње које су се појавиле, неке митове и тако даље, али иначе у некој равни интелектуалних расправа није био проблем критиковати уопште.
Да ли сте у било ком тренутку пали у искушење да пређете са теорије на praxis?

Не, никад. Ја сам пре свега знао да немам стомак за бављење политиком. Друго, јасно ми је било како функционишу политичке партије. Треће, ја сам одувек био помало индивидуалиста, тако да ми то бацање у било који тор није одговарало, апсолутно. Ја сам свој став једино исказивао тиме што сам приступао неким или оснивао неке think tanko-ove, рецимо „Центар за слободно тржиште“, „Центар за либерално-демократске студије“. У том смислу сам се ангажовао. Ангажовао сам се и јавно у неким емисијама о опште друштвеним кретањима, идеологијама, политици.

Један мој херој, Милтон Фридман би се увек љутио и протесвовао када су га сврставали међу конзервативце, инсистирајући да је заправо радикал. Да ли је то дистинкција која је Вама једнако важна?

И Фридман и Хајек и Фон Мизес припадају једној конзервативној струји либерализма, без обзира на то што и Хајек на крају своје књиге „The Constitution of Liberty” пише “Зашто ја нисам конзервативац”. И ја такође припадам тој струји уоквиру либерализма.
 

Конзервативној у оној мери у којој се држи конституционализма?

Да, али не само то, већ и чињеница да сам ја рецимо епистемолошки скептик, па и антрополошки скептик, што је карактеристично за ту ајде да кажемо конзервативнију струју, за разлику од прогресивистичког, социјалног либерализма. Али то наравно није конзервативизам. Иако се елементи те идеологије могу наћи у многим другим идеологијама, не треба мешати либерализам и конзервативизам.

Јесте ли Ви конзервативна особа? На пример – на предмету Историја политичких теорија, примењује се једна веома модерна метода обраде писмених тестова и уопште прикупљања података. Јел то нешто на шта су млађе колеге морале много да Вас наговарају?

Не уопште. Оног тренутка када су примљени прво Павићевић а затим Симендић они су наследили један програм вежби, али су га знатно унапредили и јако допринели да он буде такав какав је данас. Ја се нисам уопште противио. Немам отпор према технологији, али врло сам селективан у њеном коришћењу приватно. Код овог телефона користим основне функције, а остало ме не занима.

Бавили сте се реформом високог образовања, једно време сте били ECTS координатор. Због чега се још увек не приближавамо болоњским стандардима, на пример стандарду од три испитна рока годишње?

Веома кратко сам био ECTS координатор, у тренутку када смо тек уводили “Болоњу” на факултету. Једно време сам био и председник Акредитационе комисије. Не приближавамо се због тога што је и Универзитету и Министарству образовања и Држави важан социјални мир и то је основни разлог. Други проблем су професори којима је веома тешко углавити да се то доследно следи, јер они поштују само формално нека од упутстава.
 

Од 2009. до 2015. сте били декан Факултета политичких наука. Шта Вам је био главни циљ када сте се латили те дужности?

Мој главни циљ је био да наставим оно што су моји претходници започели да раде од 2000-те. Да модернизујемо факултет, да до краја изведемо болоњизацију наставе, да правилницима уредимо неке области које нису биле уређене до тад, да уредимо постдипломске и доктроске студије и мој циљ је такође био да извршим неку врсту трансфера утицаја нафакултету.
 

Шта подразумевате под трансфером утицаја?

Трансфер утицаја се односи на трансфер са нас старијих на млађе. Раније су се увек издизали редовни професори као да су они богом дани ту, а сви остали би требало да се понашају као да су у војној хијерархији. То је био случај са многим мојим колегама, који су имали велике проблеме са својим професорима, јер су морали да буду њихови потрчци. Увек се дизао аргумент да редовни професор мора бити члан неке комисије, мора да буде овде и онде. Ја сам то укинуо. Онолико колико је било у мојој ингеренцији ја сам интервенисао. Укључили смо млађе колеге више и у процес одлучивања и у наставни процес. Они имају више ентузијазма него они који су пет или десет година пред пензију, као што сам ја. Мислим и да више читају него ови редовни професори који су ту као заштићени бели медведи. Они ће ту дуже остати и имају један модернистички приступ. Ево видите – нисам конзервативац (смех).
 

По чему ћете памтити тих шест година?

По проблемима. Кад то кажем не мислим на то да сам затекао више проблема него што сам слутио да ће их бити. То се готово подразумева када човек дође на такву функцију. Проблеми су били у мојој намери да спроведем све оно о чему сам говорио. Ту је било јако тешко ухватити се у коштац са неким окошталим структурама на факултету. Ту не мислим на било какве идеолошке или политичке групе. Кад је реч о политици на факултету, она се не организује на идеолошким принципима. Групе које се образују су углавном интересне групе, ради остваривања користи и очувања позиција.

У новембру 2014. Били сте мета физичког напада. У међувремену су починиоци ухваћени али не и налогодавци. Јесте ли одустали од потраге за наручиоцима?

Одустао сам одавно. Ја сам знао да налогодавци неће бити пронађени и то ми је било јасно од самог почетка из разговора које сам водио у тужилаштву. Било је јасно да ће само ова двојца бити санкционисани и они јесу санкционисани, то је сада завршено. Видео сам јасно да не постоји воља да се то реши. Интересантно је да тај напад можда и није био најнепријатнији моменат у мојих шест година на функцији декана. Непријатнији су били неки медијски напади и хајке којесу вођене против мене на факултету у мом другом мандату.

Да ли сте икада сумњали на себе да сте били строжији приликом оцењивања зато што је студент био рецимо социјалиста?

Не, ретко се десило да уопште имам примисао о томе којој идеологији припада студент. Ево имам сада рецимо једног докторанда који је био отворени конзервативац. То случајно знам, али мени то није ништа сметало. Дешавало ми се из других разлога да пођем кући и да сам незадовољан собом јер ми се чини да сам неког студента оштетио за оцену. Тога је било, али опет нисам могао да у следећем року будем благ да се то не би десило. Ја сам либерал, плурализам вредности ми је светиња, можда сам једино био толерантнији у ретким ситуацијама када је неко био очигледно запаљен некомидеологијом, али никада ми се није десило да кажњавам због става.
 

Осим осталог, бавили сте се и преводилачким послом. Је ли то било искључиво из нужде или у томе има и љубави?

Има љубави, то ми је било задовољство. После нисам имао времена. Волим да радим тај посао. Прво сам превео Хајека из јасних разлога. Онда сам превео и Волзера. Касније сам радећи у службеном гласнику имао прилику да предложим још неке преводе и да их као уредник и објавим, Фергусона, Смита, Карла Менгера итд.
 

Јесам ли исправно детектовао благу англофилију код Вас? У фуснотама Вам је Бертранд Расел, дела која сте преводили су са енглеског језика, теоретичари чије сте портрете одабрали су често из тог говорног подручја.

Па добро, можда то може да се каже. Мени је пре свега блиска шкотска морална филозофија, али и уопште англо-саксонска литература ми је ближа због њене једноставности, емпиричности, систематичности, за разлику од рецимоФранцуза који су јако распршени и то ми баш не лежи.

Да ли се политика прелива у ваша литерарна интересовања?

Не увек. Мада јесам читао нека дела у којима су одређене идеје на много бољи начин исказане него у стручној литератури, Чеслав Милош на пример. У последњих двадесет пет година, од када је дошло до распада Југославије настојао сам да савремене босанске, хрватске, црногорске писце, што више читам да бих имао неки преглед савремених писаца у бившим југословенским републикама.
 

Због чега је пропуштена прилика за дијалектику у избору литературе ИПТ-а, тако да студенти читају само “Размишљања о револуцији у Француској”, а не и “Права човека” ?

Ми јемсо то имали пре. Док сам ја водио вежбе стављао сам та два дела за упоредно читање и расправу. После смо то мало изгубили са болоњизацијом јер нам се смањио број књига које смо могли давати студентима, тако да смо нужно морали да правимо неку рестрикцију и редукцију. Смањио се и број часова вежби.
 

Заједно са још сто јавних личности потписник сте апела на Сашу Јанковића да се кандидује за председника републике. Због чега мислите да је он прави кандидат?

Прво, мислим да опозиционе странке не би требало да имају своје посебне кандидате. Не говорим о кандидатима него о принципу. Требало би да опозиција има једног јединственог кандидата. По мени је он добар јединствени кандидат, мислим да је коректно обављао свој посао и зато сам то потписао. То би био један мали корак у правцу деконцентрације власти, и тада би тај ауторитет био измештен макар симболично. Та кохабитација не би пуно донела, али би донела неко померање. Мислим да сви страначки кандидати имају знатно мање шансе.