Буди онлајн где год се налазио: Иван Караман – дигитални номад који је кренуо у сусрет будућности

Дигитални номадизам је животни стил који је узeo маха у последње време. Експанзија друштвених мрежа је и те како допринела његовој популаризацији и навела нас да се макар једанпут запитамо како би наш живот изгледао да смо неким случајем дигитални номади.

Путовати светом и успут радити звучи као идеја којој је тешко одолети. Шта се заправо крије иза слика светских путника који са лаптопом у крилу и коктелом у руци у исто време раде и уживају на тајландским плажама открио нам је Иван Караман.

h

На који начин проналазите посао с обзиром на то да се не ради за одређену фирму, већ се ради о клијентима и пројектима?

Данас посла има више него икад, и то у разним облицима и форматима, тако да је искрено само ствар избора. Номади често фриленсују, али знам много номада који раде на даљину као стално запослени. Постоји неограничена понуда послова на фриленс платформама као што су упворк, фивер или фриленсер, а и много фирми које хонорарно запошљавају преко интернета – на пример “QА”  – тестирање софтвера. Кренути је тешко, али брзо стигне тренутак да се одбијају послови јер нема времена за све. Тако је било моје искуство као фриленс писац, то јест копирајтер. Послове сам неколико година налазио на фриленс платформи, где сам развио добар профил. Али данас већ имам развијену мрежу агенција, сталних клијената и препорука, тако да немам ни потребе нити времена да проактивно тражим нове клијенте.

Који критеријуми се гледају када се дигитални номад одлучује за промену локације?

Генералне критеријуме бих сврстао у три групе: авантура и откривање, пословни контакти, и уопштени услови за квалитетно “номадисање”. “Хардкор” дигитални номади се крећу по принципу слоу травел, што значи око 3 месеца у свакој држави, регији или граду. Они воле да имају времена да се навикну на место и осећају као локалци, и као следећу дестинацију углавном узимају другу државу у близини коју нису још увек открили. Ово је углавном било моје искуство, али већина нас вероватно бира локације по разним критеријумима исплативости, било то квалитет живота и инфраструктуре, или пословног умрежавања. Што се другог тиче, постоје неке дестинације које је дефинитивно исплативо обићи због пословне атмосфере и контаката, на пример Берлин (или у скорије време Лисабон) за стартапове, Цханг Маи (Тајланд) или Бали као дестинације са највише номада. Кина за онлајн бизнис и нове технологије, или више посебни примери као што је Бостон за биотехнологију или Швајцарска или Сингапур за блокчејн пројекте. Бирати ове дестинације је врло корисно за дугорочни развој и вреди искористити прилику.

Ван пословног критеријума, номади често бирају локације по лакоћи живљена и рада на даљину, као на пример: квалитет живота,  брзина интернета, трошкови смештаја и живота, толеранција и сигурност, квалитет провода и још много тога. Ја сам углавном био слоу травел номад, са посебним интересом за земље бившег СССР-а, и никад ме није много занимао комфор “номадисања”.

j

Са којим изазовима се сусрећу номади услед удаљености од породице, пријатеља и матичне земље?

Никад није лако напустити дом и комфор, али верујем да то неупоредиво лакше пада номадима него емигрантима или експатријатима. Како номади путују због љубави за истраживањем и путовањем, лакше је носити се са носталгијом, а увек је могуће купити карту назад. Наравно, десе се моменти кризе, и константно мењање локације уме да умори. Ја сам 2017 обишао 23 државе, и једног дана у Паризу сам схватио да морам да се вратим у Београд да проживим неколико месеци у комфор зони. Вратио сам се и прва 4 месеца ми је било узбудљивије од било ког путовања, јер ми је живот у познатом граду био заправо новији и узбудљивији од седања на авион и откривања тоталног новог места. Некад и стална новина уме да постане рутина, те је баланс најбитнији – посебно у овом чудном, помало екстремном, дефинитивно експерименталном стилу живота.

Да ли је могуће одржати љубавну везу са таквим начином живота?

Питање од милион долара! Волео бих да једноставно одговорим да љубав нема границе, али то би било само делом истина. Одржавао сам неколико веза и “полу-веза” на даљину, у неким случајевима сам повео девојке са собом, а некад сам остао дуго у једном месту само због неког. Никако ми се није потрефило да будем у вези са девојком која живи мој стил живота, али знам много успешних веза где су се номади нашли и наставили да путују светом заједно – и са децом, без проблема. Рекао бих да је дефинитивно могуће имати „нормалну“ везу у номадском животу, и да то заправо може бити врло узбудљиво и испуњавајуће.

Шта чинити када се разболиш, а налазиш се у страној земљи?

Осим пар упала плућа и више него пар стомачних вируса, срећом нисам имао искуства са разбољевањем, али знам да је здравство главна брига људи који много путују. Углавном су хитни случајеви и велики број лечења покривени у већини држава у оквиру визе и/или обавезног осигурања, а за додатну сигурност постоји све већи број међународних осигурања специфично намењена за људе који много путују. Претпостављам да ће здравство постати све више интернационализовано у наредним годинама, тако да нема бриге. Неке државе као Тајланд, па чак и Србија, су међународне дестинације за медицински туризам, јер нуде врхунске лекаре и услугу за исплативу цену.

Које је најузбудљивије место на коме сте живели и радили као номад?

Што се тиче најузбудљивијег, то би вероватно био Медељин у Колумбији. Не зову га „град вечног пролећа“ без разлога – и није без разлога један од хуб-ова за дигиталне номаде. Време је фантастично, живот је лак и узбудљив, локални људи су страшно пријатни, а могућности за нетворкинг са међународним креативцима и предузетницима су невероватне. Моја омиљена дестинација је дефинитивно Тбилиси, главни град Грузије. Та држава је просто најбоље сачувана тајна: природа, људи, храна, клима, историја – али за то знају само окорели путници који траже необичне дестинације. Ја сам за Грузију и чуо од једног номадског музичара/правника кога сам упознао у Мостару.

Да ли је дигитални номадизам пролазни тренд или тек треба да се деси експанзија?

Сви подаци и анегдотски докази показују да је овај тренд тек кренуо да расте и да нас чека невероватно умрежена и луталачка будућност. Али мислим да има две стране медаље том даљем расту. С једне стране, биће све лакше путовати и радити, али са друге можда ће се номадизам толико комерцијализовати да ће изгубити своју чар.

Први номади су били авантуристи са компјутером, ранцем и срцем пуном снова, али 2014. је дигитални номадизам ушао у мејнстрим. Од тад, виђам  све више организованих варијанти за људе који траже баланс између авантуре и комфора (са већим акцентом на комфор). Комерцијализација и популаризација имају и добру страну: доста дестинација постаје атрактивно за „органске“ дигиталне номаде, то јест оне који крену сами да би искусили живот у другој држави као локалци, и последица тога је да постаје занимљивије тамо путовати. Београд је заправо одличан пример: кад сам овде, све више странаца упознајем који долазе да живе, обилазе, раде на даљину, и доводе своје занимљиве номадске пријатеље. Рађају се коворкинг простори, локалци налазе иностране послове, па и крећу сами да путују и доносе са собом парче света сваки пут кад се врате. На дуге стазе, овај тренд би могао променити много држава и учинити их отворенијим и занимљивијим.

Које професије могу да дозволе себи номадизам?

Све већи број послова се може обављати на даљину, како хонорарно, тако за стално. То су пре свега дигитални послови као што су дизајн, програмирање, продаја, писање, подршка итд. Али сам упознао и фриленс психотерапеуте, нутриционисте, фискалне консултанте и још много тога. Једна руска девојка на Тајланду ме је просто одушевила. Она је психотерапеут специјализован за проблеме богатих људи. Живи већину године на Тајланду, где око 4/5 клијената опслужује Скајп терапијом, а остатак уживо, по препоруци имућних туриста који обилазе то острво. Нашла је уносну нишу и савршено место за налажење идеалног клијента.

g

Колико сати дневно проводите радећи?

Углавном у просеку радим око три ефективна сата на дан, где ефективни сат значи да заустављам тајмер кад год устанем са компјутера (време мерим у секундама јер ми помаже у формирању цене). То значи углавном пет сати дневно. Циљ ми је да створим неколико онлајн производа који сами зарађују, радим 2-3 сата за клијенте, а остатак времена се бавим писањем књига, прича и сценарија „за своју душу“ .

Шта бисте саветовали младима који желе да се упусте у свет номадизма?

Пре свега, распитајте се и научите правила игре. Затим, отворите крила – и полећемо! Посла има невероватно много, широм целог света, и само треба разумети како то тржиште функционише, наћи праве вештине и специјализације и бацити се у лов. Читајте стране блогове о фриленсингу, предузетништву, иновацијама и копајте по форумима да бисте научили како модерне професије функционишу и како се постаје ванпросечан професионалац. Затим, отворите налог на онлајн платформама или тражите онлајн посао за неку страну фирму – плате су свакако више од домаћих, а из праксе се најбоље учи. Али практичнији савет би био: пре свега постаните номади у вашем граду, како би вам свет постао лак, природни следећи корак. Ја сам постао „номад“ у Београду пре него што сам знао шта то значи. Писао сам за клијенте широм света, те из кафића, те из ресторана, понекад поред реке, понекад од куће. Кад сам кренуо на први дугачки пут (у Русију па у Азију), већ сам имао клијенте и радне навике, те је било лакше прилагодити се на слободнији стил живота. А што се тиче избора посла, макар звучао као лајф коуч, пратите вашу страст. Али не једну, него скуп ствари у којима уживате и за које имате талента, па их временом слажите као домине.